„У оно време када су цркве летеле, с
планине, на планину, Богородица је
ишетала са Атоса, из свог врта, из свог срца, из свог крила, спустила малени
бисер на реку Бриствицу – Манастир Свете Тројице.“ Овако би песник
најавио почетак кратке историје манастира Свете Тројице код Нове Вароши, који
потиче из 12. - ог. века.
А фактографија је следећа:
Јеромонах, Отац
Мелентије, једини је становник овог прелепог здања (по благослову свог
епископа преосвећеног владике Филарета Милешевског). И како сам каже од првог
корака (13. 11. 2011. ) тј. првог сусрета са овим манастирон знао је да ће
остати овде.
„Ја сам подстанар у
овом здању, “ каже Отац Мелентије и показује руком на зграду преко пута цркве
са петокраком и са омехом каже „Освештао сам ја то, и не смета ми. Овде је
некад била школа и црквени дом. Све је то било црквено, а раније како кажу
мештани, овде је била и кафана. Али без искушења нема спасења. Биће онако како
Св. Мајка буде хтела.“ Даће Бог свеће се уредити и биће опет овде манастир!
Мој домаћин, Отац
Мелентије наставља причу о Цркви Св. Тројице, о старом иконостасу, о вредним
књигама које поседује овај манстир и каже: „Све што сам унео у цркву, вратило
ми се као двоструки дар од Мајке Божије... Језик је наша невидљива црква, она
нас некад спашава а некад искушава. Ја сам војник Христов и молитва је моје
послушање, оружје, њоме се једино бавим. И све што имам и душу и тело – све је то Божије.
Како је писао Св.
Владика Николај ми људи постали смо црква Светог Духа. Господ Христос је платио
нас - својим животом, својим мукама, трудовима и смрћу. Не за једно време, већ
за сва времена и сва поколења, од Адама до страшног суда.
Први комшија оца Мелентија Вукашин Вуле Мартиновић рекао
нам је:
Ово је најстарија црква у овом крају , сем оне у Дражићу,
која је чини ми се старија. Поп нам је долазио само за празнике.Пре оца, овде није било ничега, црква је била празна и није
била активна. Служило се три, четири пута годишње. Очевим доласком све се
променило. Сам Бог га је послао. Ја му се дивим. Долази много света. Долазе
људи из околних села, али и из Београда и Новог Сада. Ја му се лично дивим и
много га поштујем, јер сам упознао снагу његове молитве. Благодат његове
молитве осетили су и моја жена, деца, родбина. Тако брзо делује. А и заједно
смо прошле зиме чистили снег. Ја одоздо, а отац од цркве и сретнемо са на пола
пута, па наставимо заједно до продавнице у којој ради моја ћерка. Он све
стигне, сваког дана служи литургију, обавља и послове на њиви, скупља сено,
стигне и до врта, а молитва му је ипак на првом месту и понекад траје од 17 до
22 сата, и никад није уморан. Увек има тај осмех и благу реч за
сваког човека. И све што би о њему рекао мало је, верујте. Нема из ког места
људи нису били. Скоро је била једна докторка Биљана после Божића на минус 30.
После очеве молитве било јој је боље.
У згради где отац
сада спава, некада је била соколана и школа. Ја сам ту завршио своје
осмогодишње школовање. Била су два пета, шеста, седма и осма разреда. Па, ми
старији поподне, а млађи пре подне. У дворишту цркве налазе се три храста
записа. Ту се некада одржавале литије, и како ми је мој отац Никола говорио,
пре 1945. године све је то била црквена земља. Даће Бог, да се она врати свом
власнику.
Цркву наткриљују
два брда: Битовик, на њему се налази више релеја који напајају околна
села, а преко пута њега је Китања нешто већа. Између протиче река Бистрица. И
све је овде ваљано како је драги Бог дао. Ми смо се Оцу веома обрадовали...
Наравно, има разних људи и разних нарави, али ко ће људима угодити. Али мени и
мојој породици је веома драго и мило што је дошао. Ми нисмо само комшије.
Слажемо се и пазимо као пријатељи и једна породица, а и да кажем да нам се и
краве слажу од првог дана и да деле исту пашу. И свако ко дође код Оца и у
светињу има где да коначи, хвала Богу, завршио је своју причу први
комшија Оца Мелентија.
Текст: Весна Павловић
1 коментара:
kako mogu kontaktirati telefonom sa ocem melentijem
Постави коментар