BRANKA SELAKOVIĆ MILOŠEVIĆ, KNJIŽEVNICA : " MOJ PADOBRANAC KAŽE DA JE LJUBAV SLOBODAN PAD " ~ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

1. Kako se osećate kao udata žena, jesu li vaša očekivanja ispunjena?

Rano je da bih mogla da kažem da li su očekivanja ispunjena. Da budem iskrena, nisam ja nešto ni očekivala, maštala, nadala se. To smo nas dvoje, a nas dvoje smo uvek bili dobri, nije bilo mesta sumnji, ni postavljanju bilo kakvih pitanja. Da li je on taj, kako će da bude u budućnosti, da li će me sputavati u karijeri i hoćemo li moći sve da izdržimo? Ne, to se nisam pitala jer sam u toku naše veze sve shvatila. (I ja ne mogu da verujem sebi da dajem izjavu o svom suprugu, venčanju. Nismo se mi krili, ali privatno i javno volim da razdvojim.)

2. Prosidba i čin venčanja su Vam bili neobični, ispričajte nešto više o tome?

Odgovor će da bude podugačak. Često žene opisuju kao jedan od najlepših dana u životu, onaj kada ih je njihov partner zaprosio. Nikada nisam maštala o tom danu, ni svom venčanju, niti mi je sam čin udaje bio primaran u životu. Potpuno atipično razmišljanje mnogi bi rekli, ali svim ženama kojima je udaja na desetom mestu ovaj tekst će možda biti zanimljiv, jer sam i ja jedna od njih. Daleko od toga da nismo spremne da podelimo ostatak svog života sa nekim, da volimo ali ne pripadamo tipičnim, na bajkama odgajanim maminim princezama, već smo one klinke razbijenih kolena sa praćkama u džepovima, musave harambašice, ali ništa manje senzitivne u srcima. I konačno se pojavi TAJ! Onaj kome ne smeta što ste glasni u društvu, svojeglavi, ne umete da skuvate sarmu! Onaj koji ne traži da se menjate, odustajete od svojih snova. Ako nemate takvu osobu pored sebe, ne vodite se mišlju da morate da „spuštate kriterijume“. (Ovaj savet sam čula nebrojeno puta i nikada nisam želela da ga primenim.) Ali kada date izjavu „ja se nikada neću udati“ i čvrsto branite svoje stavove, dolazi kontrasituacija kada se najmanje nadate. Sam čin prosidbe ovekovečen je u ljubavnim romanima i filmskim scenama spektakularno da mami uzdahe devojaka. Fantastično dobar način da se zgrunu milioni u budžet i opravda ulaganje sponzora a žene namame u bioskope. Očekivanja istih naglo skaču na lestvici i njihovi partneri imaju problem. Filmska proševina nije potrebna, kič je, banalna, patetična, ali sve ono što vam je smešno i degradira osećanje inteligentne žene izaziva patetičnu mučninu možete da doživite potpuno drugačije kada ste vi u tom filmu, toj priči.

Paraćin, Velika Gospojina, lep dan, divan za skokove iz aviona, padobranci (Moj suprug je jedan od njih. Na to sam ponosna) veselo čavrljaju o svojim padobranskim temama, pušim gledajući nebo i mislim kako je on očigledno lud ako sme da skače sa tolike visine i ko su ovi što skakuću oko mene kao oko nedonoščeta. Smicalica! Delimično sam mogla da naslutim, priznajem. Njegov ludi sjaj u očima pred uzletanje aviona, slobodan pad, padobrana let kao pahulja, kao maslačak kada duvaju deca pa se razleti i navođenje sa zemlje da doskoči nekoliko metara od mojih stopa. Spušta se na kolena dok su oko mene kamerman, fotograf, ostali padobranci. Iz zadnjeg džepa vadi i na moju ruku stavlja prsten (A nisam baš obožavatelj nakita koje obavezuje. Mada burmu nosim i ne smeta mi.) kune mi se na vernost izgovarajući rečenice srednjovekovnih vitezova a ja da nema snimka ne bih se sećala ničega, bar mi se tako čini. Tri puta me je prosio i sva tri puta sam rekla da. (Da ne prepričavam ostale prosidbe. Mnogo je.) I eto upala sam u filmski kliše. I jedan od tonaca sa Radija Beograd je suzu pustio kada je čuo za ovaj “poduhvat”.

3. Pesnik je rekao Bog je ljubav, i ljubav je Bog. Vi , u pismu mužu na dan venčanja, citirate Avu Justina Popovića. Slučajno ili namerno?

Mi smo želeli da se venčamo u crkvi i da nas venčaju sveštenici koji su nas krstili. Moj se nažalost upokojio. U crkvi sv. Đorđa u Užicu, ne može biti večan onaj koji se pre toga nije venčao građanski. Ako već mora i građanski, onda će da bude po mome. Ja sam napisala pismo mužu koje je pročitano umesto zvaničnog teksta koji je propisala država. To je moje obraćanje njemu, vrlo emotivno (sve zvanice sa matičarkom na čelu su plakale). U jednom delu citiram deo besede “Srna u izgubljenom raju” jer razloga za to ima puno a on ih sve zna.

4. Zašto ste čin venčanja o kome sanja svaka zaljubljena devojka i žena koja voli, obavili na tako neobičan način, daleko od očiju javnosti?

Kada u novinama vidim fotografije i intervjue venčanja poznatih i manje poznatih (najčešće) lilčnosti, meni malo pripadne muka. Koga briga što se neki-neka venčavaju?! Ne volim kalupljenje, definisane stvari i ono “tako svi rade”. Ukratko (koliko god ja to mogu biti)…Jedna ne tipična mlada u ne tipičnoj haljini, mali broj zvanica, članovi porodice, kumovi…idelano venčanje. Ustajem oko deset časova, kupujem hot-dog pa odlazim do frizera, čisto da se isprave te lude lokne, oblačim za dvanaest minuta kupljenu haljinu (u salon venčanica ne bih ušla ni da nude nešto besplatno, iako sve što je džabe i Bogu je drago), mislim da li da se našminkam ili ne. Razgovarajući sa nekoliko tek venčanih parova o bračnim zavetima, tekstu, kako god da nazovete ono što čita matičar prilikom građanskog venčanja ili sveštenik u crkvi, svi do jednog su odgovorili da se ne sećaju ničega! Ja sam želela da se setim svega, da budem prisutna, da čujem vidim, doživim, osetim. Htela sam da se setim svega…muzike klavira iz prstiju pijanistkinje i pevačice Jasmine Lazarević, moj tekst posvećen mužu, pročitan tananim glasom pesnikinje Ksenije Šupić. Diktafon ispred nas, možda profesinalna deformacija? Taj dan nisam želela da me išta opterećuje, zamara, da budem nešto što nisam. „Najluđi mladenci“ tako su rekli prolaznici koji su nas zatekli na gradskoj plaži, gde smo plesali bez muzike, mada to radimo stalno gde god se zatekli, pa i na Kalenić pijaci...i naravno lude fotografije ispred Užičke gimnazije gde smo se moja kuma Nada, profesor srpskog jezika i književnosti i ja upoznale. Jedino nismo bili u farmerkama. (To je bilo ispunjavanje želje roditeljima.)

5. Tvoja definicija ljubavi ?

Ljubav ne treba definisati. Moj muž kaže da je ljubav kao slobodan pad.

6. Koje je tvoje mišljenje o običajima i ritualima tj. „planskim“ venčanjima?

Pravoslavni običaju su lepi. Treba ih negovati. Ritualne, paganske radnje nisu njihov sastavni deo iako se mogu videti na našim svetkovinama.

Mladenci su često opterećeni običajima i ritualima, banana frizurama, frcoklama i žbunovima na mladinoj glavi…ili je mlada iz Zaječara a mladoženja iz Kraljeva pa se putuje po mladu nekoliko sati sa sve autobusima i trubačima na zadnjem sedištu. Svako radi ono što želi…ali da li mislite da je moj muž morao da puca u jabuku koja visi na vrhu zgrade, ili da ja u sred grada, na gradskoj česmi perem noge, umivam se, razbijam čašu… I da, ako mladenci poštuju sve običaje i venčavaju se kako oni nalažu čemu onda uka i halabuka, teška pijanstva, pucnjave (nekada u centru grada) i svakojako uznemiravanje ostalog građanstva. Venčavaš se, pa šta?! Ja mislim ovako. O, prognajte me!

7. Planiraš li da napišeš knjigu o svom venčanju i tvojoj ljubavi (Dejanu Miloševiću)?

Ne verujem.

8. Da li planirate da svoju ljubav krunišete decom, tj. naslednicima?

Da. Jednog dana.

9. Koja je tvoja omiljena bajka bila kad si bila mala i da li ti sada živiš svoju bajku?

Ja imam svoj svet. Za mene čudnovat, moj. Volela sam “Devojčica sa šibicama”.

10. Šta bi poručila mladim ljudima koji se strasno vole i koji nažalost nisu u mogućnosti ( zbog ekonomskih i raznih drugih okolnosti) da krunišu svoju ljubav brakom. Kako da budu srećni kao ti, imaš li neki savet ili ideju?

Papir, potpis kao definicija ljubavi nisu garant i ne treba da budu garant i ušuškaju nekoga. Ako se ljudi iskreno poštuju, podržavaju i vole, ne moraju ništa potpisivati. Ne treba mi venčani list da mi kaže da sam u ljubavi.

11. A šta bi poručila mladim bračnim parovima , kako da čuvaju svoju ljubav, da se ne ugasi?

Savete naplaćujem. (Kamo lepe sreće) Ne volim da budem savetodavac, pogotovo jer sam ja deo tog mladog bračnog para. Pitaj me za recimo trideset godina. Može?

12. Gde sebe vidiš za deset godina ( u profesionalnom, emotivnom i javnom) životu?

Ne vidim sebe na ovoj tački gde sam. Nadam se da ću se pomeriti i ostvariti želje. Kretanje je važno. Oscilacija će uvek biti.