ДАНИЦА МАКСИМОВИЋ, ГЛУМИЦА : „ УМЕТНОСТ НЕ ТРПИ КОМПРОМИСЕ “

Глумицу Даницу Максимовић памтимо по многим  одиграним улогама у позоришту, на филму и на ТВ. У њеној богатој глумачкој каријери,  дуги низ година била је заштитни знак Позориштa на Теразијама и председница Савеза драмских уметника Србије. Од 1997. године има статус слободног уметника. Добитница је престижне Стеријине награде, али и  награда Златни ћуран и Златни новчић. Свих ових година  плени  посебном енергијом ; негује радост игре и уживања на сцени. Пркоси годинама, и упркос  животним недаћама  сачувала је препознатљив шармантан осмех и остала је борац који верује у магију глуме.  После представе „ Индиго “ у  којој је играла у ужичком Народном позоришту, открива нам како се носи са пролазношћу времена, који су то рецепти за квалитетно трајање, шта је научила од бардова глуме, у чему је тајна њеног младалачког изгледа . Том приликом имала је и  речи хвале за Ужице и Ужичане :

- Обожавам Ужице и Златиборски крај. У селу Никојевићи сам  2010. године снимала филм, чија су снимања трајала двадесет дана. Уживала сам у сликама правог  аутентичног села  и од тада датира моје пријатељство са гумицом Дивном Марић и глумцем Вахидином Прелићем из ужичког Народног позоришта. Пратим рад глумаца из овог позоришта , имамо дивне пријатељске и колегијалне односе.

Дуги низ година трајете и подједнако сте успешни у позоришту, филму и на ТВ. Имате ли рецепт за добру глумачку кондицију?

- Нема ту много  тачних одговора. Свако има своју путању . Верујем да свако од нас жели да траје , али то не може баш увек кад ви хоћете, а ни како хоћете. Најбитније је да смо задовољни са оним што радимо ;  да будемо срећни, а то је јако тешко ; важно је да имамо добру екипу око себе, јер без добре сарадње и доброг темеља који се гради од почетка каријере , ништа не вреди. Ништа у животу не можемо добро да урадимо ако се не ознојимо.  Како је говорио мој професор Миња Дедић : „ Најбитније је да себе не изневерите “ , а онда све некако дође. Ништа не треба исувише планирати , нити мислити унапред , да вас живот не би демантовао и изневерио.

Какве Вас успомене вежу за ђачке дане и јесте ли се још тада заувек заљубили и заволели глуму?

- Још као дете рецитовала сам , такмичила се - била сам дете од „ гуме “ . У Аранђеловцу су ме звали „ Гумерабика Максимовић “  . То је лепак који се може растезати и савијати на разне стране , и звали су ме баш по њему. Била сам чудо од детета. Школовала сам глас, певала сам у хору, али и соло , играла сам фолклор шеснаест година , нема игре коју нисам умела да одиграм .

Какав је однос глумаца према глуми данас, а какав је био у време када сте почињали каријеру?

- Бардови које сам запамтила , од Цице Перовића кога сам обожавала, па до Зорана Радмиловића са којим сам играла,  затим Драган Николић, Бата Стојковић, Мира Бањац , Ружица Сокић, Дуле Бутковић ... су људи без премца. Кад почнете да поредите себе са њима , не знате шта се заправо  од вас очекује, да бисте били на том нивоу. Немате начин да сагледате ту количину дара, талента, харизме и све то што они нуде са сцене. То је изузетно занимљива и  интригантна игра. Кад успете да се заиграте на сцени , то је велика ствар. То су ретки тренутци. И  не може се то сваки пут. Оно што сам научила од поменутих бардова  је професионални однос према послу , радост игре , хазардерство... Иначе волим да живим спортски живот и да тако радим: пуном ногом  - све до даске, без задршке, без штедње себе. Уметност не трпи компромисе.

У једном периоду каријере  били сте прва дама и заштитни знак „ Позоришта на Теразијама “ . Недостаје ли Вам тај период живота , с обзиром на то да већ годинама радите у статусу слободаног уметника?

- Много је тешко бити слободан уметник. Жртвовала  сам себе , нисам хтела да пристанем на компромисе , нисам желала све оно у шта сам веровала да поништим ! Политика која је ушла у позориште мени није одговарала. Да је био још неко на мојој страни , било би ми лакше. Изненадила ме је  реакција свих  оних са којима сам радила, а који су  знали  колико сам у бити професионалац  и  колико могу да вучем целу екипу . И тако одете и напустите позориште, које је остало без половине репертоара , а само секретарица заплаче за вама . Онда вам је јасно колико је тај однос лицемеран према људима који могу и који јесу носиоци репертоара . И када сам изашла на улицу , схватила  сам да је можда тако и требало да буде , да је то најбоље решење за мене  , иначе бих завршила у некој болници, зато што сам јако емотивна .

Ваш син је режисер. Јесте ли сарађивали?

- Нисмо сарађивали и питање је када ћемо сарађивати. То ће он одлучити , ако му мајка  у неком тренутку  буде неопходна или му затреба у његовом уметничком животу. Ту сам свакога дана за њега. Да  му направим супицу, палачинке, спанаћ или оно што он воли да једе. Договорили смо се да свако гради своју каријеру.

У чему је тајна Вашег младалачког и увек атрактивног изгледа , где пуните своје емотивне батерије?

- То је генетски. Не може се  надоместити , ако то  немаш . Ја о томе  не размишљам, ја то носим.

Прича се да су глумци сујетни људи, и да је глума једна од најсујетнијих професија. Има ли истине у томе?

- Има , али сујете има и у другим професијама.  То су  нормалне ствари у нашем поднебљу, али није тако свуда у свету. То знам јер сам доста   путовала , доста тога видела и сазнала. Шта да радимо, не можемо  из ове коже. Не треба се  много  опирати , јер себи правите горчину , проблеме и то  вам се враћа . Стално се борим да будем боља и да људе око себе учиним  бољим . То је тешко, не умемо ми то; ми смо лицемерни и завидни. Таштина ће нас убити.

Ваш животни мото?

- Не чините  другоме, оно што не желите да други чине вама. 

Признати сте уметник и годинама трајете на даскама које живот значе, која је то порука за све младе глумце?

- Има оних који хоће да ме чују, и  њима преносим своје знањи и искуство, а има и оних који не желе и који мисле да све знају. Никада не инсистирам  да некога нешто научим  по сваку цену. Они који су мудрији и паметнији , имају шта да науче.  И ја сам тако учила од старијих колега; седела сам са стране , гледала , упијала и обожавала своје старије колеге.  И то је прави пут. Не може се све научити  на академији.

Текст : Немања Ковачевић

Фотографије : Милунка Николић, Википедија

Posted in: