Глумицу Даницу Максимовић памтимо по многим одиграним улогама у позоришту, на филму и на
ТВ. У њеној богатој глумачкој каријери, дуги низ година била је заштитни знак Позориштa на Теразијама и председница Савеза драмских
уметника Србије. Од 1997. године има статус слободног уметника. Добитница је
престижне Стеријине награде, али и
награда Златни ћуран и Златни новчић. Свих ових година плени посебном
енергијом ; негује радост игре и уживања на сцени. Пркоси годинама, и
упркос животним недаћама сачувала је препознатљив шармантан осмех и остала
је борац који верује у магију глуме. После
представе „ Индиго “ у којој је играла у
ужичком Народном позоришту, открива нам како се носи са пролазношћу времена, који су то рецепти за
квалитетно трајање, шта је научила од бардова глуме, у чему је тајна њеног
младалачког изгледа . Том приликом имала је и речи хвале за Ужице и Ужичане :
- Обожавам Ужице и Златиборски крај. У селу
Никојевићи сам 2010. године снимала
филм, чија су снимања трајала двадесет дана. Уживала сам у сликама правог аутентичног села и од тада датира моје пријатељство са гумицом
Дивном Марић и глумцем Вахидином Прелићем из ужичког Народног позоришта. Пратим
рад глумаца из овог позоришта , имамо дивне пријатељске и колегијалне односе.
Дуги низ
година трајете и подједнако сте успешни у позоришту, филму и на ТВ. Имате ли
рецепт за добру глумачку кондицију?
- Нема ту много тачних одговора. Свако има своју путању . Верујем
да свако од нас жели да траје , али то не може баш увек кад ви хоћете, а ни
како хоћете. Најбитније је да смо задовољни са оним што радимо ; да будемо срећни, а то је јако тешко ; важно
је да имамо добру екипу око себе, јер без добре сарадње и доброг темеља који се
гради од почетка каријере , ништа не вреди. Ништа у животу не можемо добро да
урадимо ако се не ознојимо. Како је
говорио мој професор Миња Дедић : „ Најбитније је да себе не изневерите “ , а
онда све некако дође. Ништа не треба исувише планирати , нити мислити унапред ,
да вас живот не би демантовао и изневерио.
Какве Вас успомене вежу за ђачке дане и јесте ли се још тада заувек заљубили и заволели глуму?
- Још као дете рецитовала сам , такмичила се - била
сам дете од „ гуме “ . У Аранђеловцу су ме звали „ Гумерабика Максимовић “ . То је лепак који се може растезати и
савијати на разне стране , и звали су ме баш по њему. Била сам чудо од детета.
Школовала сам глас, певала сам у хору, али и соло , играла сам фолклор шеснаест
година , нема игре коју нисам умела да одиграм .
Какав је
однос глумаца према глуми данас, а какав је био у време када сте почињали
каријеру?
- Бардови које сам запамтила , од Цице Перовића
кога сам обожавала, па до Зорана Радмиловића са којим сам играла, затим Драган Николић, Бата Стојковић, Мира
Бањац , Ружица Сокић, Дуле Бутковић ... су људи без премца. Кад почнете да
поредите себе са њима , не знате шта се заправо од вас очекује, да бисте били на том нивоу. Немате
начин да сагледате ту количину дара, талента, харизме и све то што они нуде са
сцене. То је изузетно занимљива и интригантна
игра. Кад успете да се заиграте на сцени , то је велика ствар. То су ретки
тренутци. И не може се то сваки пут. Оно
што сам научила од поменутих бардова је професионални
однос према послу , радост игре , хазардерство... Иначе волим да живим спортски
живот и да тако радим: пуном ногом - све
до даске, без задршке, без штедње себе. Уметност не трпи компромисе.
У једном
периоду каријере били сте прва дама и
заштитни знак „ Позоришта на Теразијама “ . Недостаје ли Вам тај период живота ,
с обзиром на то да већ годинама радите у статусу слободаног уметника?
- Много је тешко бити слободан уметник. Жртвовала сам себе , нисам хтела да пристанем на
компромисе , нисам желала све оно у шта сам веровала да поништим ! Политика
која је ушла у позориште мени није одговарала. Да је био још неко на мојој
страни , било би ми лакше. Изненадила ме је
реакција свих оних са којима сам
радила, а који су знали колико сам у бити професионалац и колико
могу да вучем целу екипу . И тако одете и напустите позориште, које је остало
без половине репертоара , а само секретарица заплаче за вама . Онда вам је
јасно колико је тај однос лицемеран према људима који могу и који јесу носиоци
репертоара . И када сам изашла на улицу , схватила сам да је можда тако и требало да буде , да је то најбоље решење за мене , иначе бих завршила у некој болници, зато што
сам јако емотивна .
Ваш син је
режисер. Јесте ли сарађивали?
- Нисмо сарађивали и питање је када ћемо
сарађивати. То ће он одлучити , ако му мајка у неком тренутку буде неопходна или му затреба у његовом уметничком
животу. Ту сам свакога дана за њега. Да
му направим супицу, палачинке, спанаћ или оно што он воли да једе. Договорили
смо се да свако гради своју каријеру.
У чему је
тајна Вашег младалачког и увек атрактивног изгледа , где пуните своје емотивне
батерије?
- То је генетски. Не може се надоместити , ако то немаш . Ја о томе не размишљам, ја то носим.
Прича се да
су глумци сујетни људи, и да је глума једна од најсујетнијих професија. Има ли
истине у томе?
- Има , али сујете има и у другим професијама. То су нормалне
ствари у нашем поднебљу, али није тако свуда у свету. То знам јер сам доста путовала
, доста тога видела и сазнала. Шта да радимо, не можемо из ове коже. Не треба се много
опирати , јер себи правите горчину , проблеме и то вам се враћа . Стално се борим да будем боља
и да људе око себе учиним бољим . То је
тешко, не умемо ми то; ми смо лицемерни и завидни. Таштина ће нас
убити.
Ваш животни
мото?
- Не чините
другоме, оно што не желите да други чине вама.
Признати
сте уметник и годинама трајете на даскама које живот значе, која је то порука
за све младе глумце?
- Има оних који хоће да ме чују, и њима преносим своје знањи и искуство, а има и
оних који не желе и који мисле да све знају. Никада не инсистирам да некога нешто научим по сваку цену. Они који су мудрији и паметнији
, имају шта да науче. И ја сам тако
учила од старијих колега; седела сам са стране , гледала , упијала и обожавала
своје старије колеге. И то је прави пут.
Не може се све научити на академији.
Текст :
Немања Ковачевић
Фотографије
: Милунка Николић, Википедија
0 коментара:
Постави коментар