Црква Свете Тројице у Горњој Бистрици код Нове Вароши

     „У оно време када су цркве летеле, с планине, на  планину, Богородица је ишетала са Атоса, из свог врта, из свог срца, из свог крила, спустила малени бисер на реку Бриствицу – Манастир Свете Тројице.“ Овако би песник најавио почетак кратке историје манастира Свете Тројице код Нове Вароши, који потиче из 12. - ог. века.

А фактографија је следећа:

Јеромонах, Отац Мелентије,  једини је становник овог прелепог здања (по благослову свог епископа преосвећеног владике Филарета Милешевског). И како сам каже од првог корака (13. 11. 2011. ) тј. првог сусрета са овим манастирон знао је да ће остати овде. 

 „Осетио сам велики мир чим сам закорачио на ове степенице, не могу то да опишем речима, као да нисам дотакао земљу већ облаке. При свом првом сусрету осетио сам да  је ово место за мене, да је посебно, осетио сам да је ово заиста светиња у врту пресвете Богородице, и знао сам да сам нашао свој монашки дом. А рекли су ми да је неусловно, да нема где да се коначи, да је далеко. Све је то било у почетку тако, али добри људи и мештани помогли су ми, донели дрва да се огрејем, застаклили, помогли ми.

„Ја сам подстанар у овом здању, “ каже Отац Мелентије и показује руком на зграду преко пута цркве са петокраком и са омехом каже „Освештао сам ја то, и не смета ми. Овде је некад била школа и црквени дом. Све је то било црквено, а раније како кажу мештани, овде је била и кафана. Али без искушења нема спасења. Биће онако како Св. Мајка буде хтела.“ Даће Бог свеће се уредити и биће опет овде манастир!

   Улазимо у малено бело здање прекривено двоструким слојем крова од шиндре, на којем блиста на јулском сунцу као знамење голуб, круна и крст. Улазимо кроз малена врата у облику полусвода, у цркву Св. Тројице и дочекују нас белина, необични мириси, кандила и нека чудесна тишина која личи на музику облака и звона и прелепе иконе: Св. Тројица, Св. Богородица Казанска, Св. Петка, Св. Ксенија Петроградска, Св. Серафим Саровски, Св. Никола, Јерусалимска Богородица... Отац ми скреће пажњу на икону Св. Николе на кожи. И изгедадала ми је као из Ермитаже или Лувра или Музеја у Палестини (то би била,  верујте  на реч, посластица равна сензацији за све историчаре уметности, иконописце и све оне који дишу за уметност, сликарство, и врсни су зналци старих икона, и којима уместо крви венама теку боје византиско плава и златна!) Нашем храму, каже отац Мелентије, своје иконе су подарили и Милка из Нове Вроши „Бородицу чашу која се не испија“ и „Почејавску“, а њена сестра Ивана: „Богородичину икону“,  „Господа Исуса Христа“, „Ћелавог Исуса“, као и „Св. Мелентија“. А иконописац Борко: икону „Богородице Владимирске“ и „Св. Василија Острошког“. У храму се налазе и иконе Зорице са Златибора и других.

 Мој домаћин, Отац Мелентије наставља причу о Цркви Св. Тројице, о старом иконостасу, о вредним књигама које поседује овај манстир и каже: „Све што сам унео у цркву, вратило ми се као двоструки дар од Мајке Божије... Језик је наша невидљива црква, она нас некад спашава а некад искушава. Ја сам војник Христов и молитва је моје послушање, оружје, њоме се једино бавим.  И све што имам и душу и тело – све је то Божије.

Како је писао Св. Владика Николај ми људи постали смо црква Светог Духа. Господ Христос је платио нас - својим животом, својим мукама, трудовима и смрћу. Не за једно време, већ за сва времена и сва поколења, од Адама до страшног суда.

Последица тога што Свети Дух живи у нама је да више нисмо само своји. Свети дух живи у нама, Он се уселио у наша тела и постао наш  Господар, а ми својина Бога.

Испод цркве СВ. Тројице са леве стране налази се гроб свештаника, а мало ниже и читаво сеоско гробље на којим су сахрањени и Никачевићи и Дражићи, свештеници  који су некада служили у овој цркви и чије гробове и данас посећују и обилазе њихови потомци из Ужица.Планирамо, ако Бог да, да се изгради нови иконостас и да се црква фрескопише.Све је то Божији дар.

Први комшија оца Мелентија Вукашин Вуле Мартиновић рекао нам је:

Ово је најстарија црква у овом крају , сем оне у Дражићу, која је чини ми се старија. Поп нам је долазио само за празнике.Пре оца, овде није било ничега, црква је била празна и није била активна. Служило се три, четири пута годишње. Очевим доласком све се променило. Сам Бог га је послао. Ја му се дивим. Долази много света. Долазе људи из околних села, али и из Београда и Новог Сада. Ја му се лично дивим и много га поштујем, јер сам упознао снагу његове молитве. Благодат његове молитве осетили су и моја жена, деца, родбина. Тако брзо делује. А и заједно смо прошле зиме чистили снег. Ја одоздо, а отац од цркве и сретнемо са на пола пута, па наставимо заједно до продавнице у којој ради моја ћерка. Он све стигне, сваког дана служи литургију, обавља и послове на њиви, скупља сено, стигне и до врта, а молитва му је ипак на првом месту и понекад траје од 17 до 22 сата, и никад није уморан.  Увек има тај осмех и благу реч за сваког човека. И све што би о њему рекао мало је, верујте. Нема из ког места људи нису били. Скоро је била једна докторка Биљана после Божића на минус 30. После очеве молитве било јој је боље.

У згради где отац сада спава, некада је била соколана и школа. Ја сам ту завршио своје осмогодишње школовање. Била су два пета, шеста, седма и осма разреда. Па, ми старији поподне, а млађи пре подне. У дворишту цркве налазе се три храста записа. Ту се некада одржавале литије, и како ми је мој отац Никола говорио, пре 1945. године све је то била црквена земља. Даће Бог, да се она врати свом власнику.

 Цркву наткриљују два брда:  Битовик, на њему се налази више релеја који напајају околна села, а преко пута њега је Китања нешто већа. Између протиче река Бистрица. И све је овде ваљано како је драги Бог дао. Ми смо се Оцу веома обрадовали... Наравно, има разних људи и разних нарави, али ко ће људима угодити. Али мени и мојој породици је веома драго и мило што је дошао. Ми нисмо само комшије. Слажемо се и пазимо као пријатељи и једна породица, а и да кажем да нам се и краве слажу од првог дана и да деле исту пашу. И свако ко дође код Оца и у светињу има где да коначи, хвала Богу,  завршио је своју причу први комшија Оца Мелентија.

Испод манастира се налази извор који напаја цело село, вода је питка и хладна.

Црква Свете Тројице на Горњој Бистрици налази се у епархији преосвећеног владике Филарета, који је већ петнаест година (почетком јула било је тачно петнаест година) на владичанској дужности овде. И у том периоду  обновио је многе старе цркве и црквишта и подигао нове. Поменућемо само неке. Куманица – нова и стара, манастир Дубљан, сам Манастир Милешева који је добио ново рухо и нову ризницу, који привлаче многобројне турист и ђачке екскурзије и др. И људи из овог краја сматрају  да је велики неимар .     

                                                                                                                Текст: Весна Павловић

Posted in: