Оливера Катарина : " Платила сам цех, јер сам поносна Српкиња "

„ ...Жао ми је што у току своје певачке каријере нисам снимила песму „ Тамо далеко“. Умела бих  да је изнесем пуним срцем... Можда и боље него „Ђелем, ђелем“, истиче Оливера Катарина.

Иако је рођена у Београду, у свој завичај везује и Ужице. Бајковите приче о граду на Ђетињи казиване од оца Будимира Петровића познатог капетана брода , и деде Алексе, рођених ужичана, учиниле су да заволи овај град. У свој уметнички темперамент умешала је и трубу... родољубиви тон и епску јачину иако је на тадашњој уметничкој цени била изразита национална немуштост и политичко сужањство. Учинила је то довољно јасно да је могла издржати буру која јој је обележила деценије живота. Ерска жилавост и непокорност, вансеријска лепота, рафиниран дух и култура велеграда дали су јој несвакидашње животно обиље али и сурова искуства. Сећајући се прохујалог Оливера каже:

- Ваљда Творац сваком додели улогу коју може да изнесе... Мој почетак је био обећавајући. Рођена сам у кући пуној топлине и љубави. Мој отац и деда су били ужичани који су живели у Ужицу на Ракијској пијаци. Волела сам тај крај, зато сам га и посећивала. Поготово док је бака била жива. Сећам се како сам пила њено чувено козије млеко. Нажалост у Ужицу колико знам, данас више нема моје родбине. Некада сам имала кућу на Златибору у селу Гостиље и често сам пролазила кроз Ужице, у које сам свраћала да купим ситнице и да се присетим драгих успомена.Ужичани би требало да знају да сам на свом првом концерту који је био у Загребу у Хали спортова почела концерт песмом „ Ој, Ужице мали Цариграде“. Пратили су ме трубачи и изворна певачка група у народним ношњама. Јавно сам поздравила ужичане за које је мој отац био јако везан . Дакле, Ужице и обала Саве у Поп Лукиној улици тамо код Бранковог моста где сам одрасла дали су ми крила за висине које су уследиле.

Реците нам нешто о Вашим музичким почецима ?

- Љубав према музици наследила сам од оца. Он је свирао хармонику, и знао је много старих српских песама. Био је душа друштва и успео је да нас све заинтресује за песму.. за прави мерак. И мајка је добро певала и била је одлична пратња. Дакле, у родитељској кући било је увек добре песме и финог друштва.

Но, моја музичка прича у професионалном смислу креће мало касније, тако што ме је чувени амерички редитељ Николас Реј који је открио Џемс Дина , једном приликом чуо како певушим у друштву пријатеља. Био је изненађен и тражио је да му поклоним своју плочу. Но, како до тада нисам ништа снимала, поново се зачудио и одмах кренуо да ми објашњава да имам велику сличност са црначком јужноафричком певачицом Мирјам Макебом, која је за њега била музички виртуоз. На његов предлог набавила сам њене плоче и нешто касније снимила сам прву плочу где се налазила песма Сулирам као и још једна афричка песма. Та плоча у оно време потукла је све рекорде продаје. Кажу да није било толико грамофонских апарата колико се продало плоча.

У ком правцу је текла Ваша каријера даље, и како сте ушли у свет глуме ?

-На силу сам била уписана на Правни факултет, јер је отац желео да студирам права. Волео је да будем школована и спремна за овај свет. Уписала сам тај факултет и на њему провела неколико месеци ... Напустила сам га јер се ту нисам пронашла. Знала сам да он није за мене, јер сам одувек желела да се бавим уметношћу. Мој таленат за глуму открила је рускиња Софија Великова која је стварала дечије позориште. Реч је о садашњем дечијем Позоришту Бошко Буха. Она је прва увидела да сам талентована. Касније сам конкурисала на ФДУ и упала у класу Огњенке Милићевић. Била сам у групи са Миленом Дравић, Петром Краљем, Станиславом Пешић, Бранком Зорић, Душаном Голумбовским.... На другој години студија је уследио и стални ангажман у Народном позоришту , што је у то време била велика част и реткост.

  

Онда су кренули и звездани тренуци...

 -Да, али и проблеми! Наиме, дошла је премијера чувене „ Коштане“ . Многи су били убеђени да сам рођена да играм Коштану. Физички сам одговарала, обзиром на темперамент и глас. Реч је била о експерименталној представи са стилизованом музиком Бокија Костића, која је била тако скројена да није садржала ништа од оне фолклорне „ Коштане“. Када сам видела како то све изгледа, хтела сам још за време проба да побегнем, јер сам видела у ком правцу то иде, али нисам смогла снаге. Резултат је био тотални дебакл. Публика је била разочарана. После репризе обустављено је њено извођење и наређено је да се игра врати на традиционални начин. Осећала сам се страшно у том тренутку. Не волим тога ни да се сетим!

 Уследила је и чувена критика Вука Вуча?

- Критичари су углавном били незадовољни режијом Миленка Маричића . Сматрали су да је представа била превише стерилна и стилизована. Искрено, мене нико није много критиковао, осим Вука који је написао да сам „ приучена милолика балерина“. Доживела сам све то као личну трагедију. Данима сам плакала и била очајна. Желела сам да упознам Вука и да се физички обрачунам са њим, тако што ћу му прићи и „звизнути“ шамар да ме запамти. Као професионалац морао је да увиди да није моја кривица већ да је таква режија. Убрзо су ми га показали у бифеу Народног позришта . Пришла сам му и опалила шамар. Настао је незапамћен хаос. Глумци, редитељи, балерине, сви су учествовали у том метежу. Након жестоке расправе преместили смо се у Клуб књижевника.

Кажу да се тада десило велико чудо?

-Јесте! Баш као на филму, одмах по сванућу Вук ме је запросио и послао своје пријатеље да узму моја и његова документа. Венчали смо се у 13 часова. Сећам се ишли смо таксијем број 13. Све је имало неку симболику. Тадашња штампа забележила је овај догађај као неко велико чудо. У новинама су изашли наслови : „ Коштана се удала за свог строгог критичара...“ ! Одмах ме је одвео у своју кућу на Сењаку. Представио ме је својој дадиљи као своју жену, на шта се ова замало није онесвестила. Онда ме је замолио да га сачекам да јави својој донедавној девојци да се оженио као да то не би сазнала из штампе. Онда сам се тргла из „опијеног стања“ и пожелела да побегнем.... Кренула сам да трчим из све снаге низ Дрварску улицу, а снег не питајте колики је био. Све време сам страховала од сусрета са оцем. Знала сам да сам га овим поступком дубоко разочарала. Дошла сам код пријатеља Стојана Дечернића глумца, чуверног ромеа и његове мајке. Они су били наше комшије. Испричала сам им шта се десило. Стојанова мајка је била дивна , нежна жена и рекла ми је : „Немој ти дете да се плашиш , тата ће опростити кад му будеш све искрено испричала. Биће то све у реду!“ Долазак кући потврдио је мој немир. Отац ме је тражио по целом Београду. Био је огорчен. Обрукала сам кућу Петровића. Отворио је врата и рекао: “ Ниси тражила благослов да се удаш. Одлази!!!“ Била сам присиљена да се вратим Вуку. Морала сам да кусам оно што сам зготовила...

Изјавили сте да Вам тај период живота није био лак.

 -Две године које сам провела са њим нису биле нарочито срећне. Вука сам упоређивала са мојом првом љубављу Миланом Галетом Мушкатировићем, и увиђала да сам направила велику грешку. Зато смо се и растали. Касније је уследила љубав са Ратком Дражевићем. У 30 – ој год. сам постала мајка и од тада је мој син Мане, кога сам добила у браку са Миладином Шакићем моја највећа љубав и мој смисао живота !

  

И поред животних турбуленција увек сте имали срећну карту на коју сте могли да играте : изузетан глас и несвакидашњу харизму.

-Да, захваљујући песми обишла сам цео свет. Ирак, Хаг, Рим, Париз, Минхен, Берлин.... Тамо су ме много волели. Певала сам на многим језицима: српском, циганском, јапанском, енглеском, француском... Италијанска телевизја РАИ прогласила ме је за најоригиналнији глас Медитерана. Од Јапана до Москве, преко свих Европских центара, нема ниједног места где нисам имала свој шоу програм на телевизији. У Француској „ Олимпији“ одржала сам 72 концерта заредом са оркестром Јанике Балаж. То је заиста за мене велика част, јер та сала има око 2500 места и представља угледно место , где наступају само великани. Ту не може да наступа свако...

Упоредо сте градили и филмску каријеру. Сви се сећамо чувеног филма „Скупљачи перја“ који је доживео несвакидашњи успех.

-Он је врхунац моје глумачке каријере, али и врхунац југословенске, српске киноматографије. У питању је изузетно филмско остварење са толико духа, маште, страсти која се чини ми се никад више није поновила. Свет га је препознао као ретку ... У Кану је добио две награде. Имао је невораватан одјек. За Бату су говорили да је Нино Вентура. У Бекима су се заљубљивале велике звезде. Сви су се одушевљавали нашом глумачком тројком. Њујорк тајмс објавио је рођена је нова Ана Мањани. Каква је то била сатисфакција за мене, можете претпоставити! После тог фестивала имала сам свој солистички концерт. А следеће године сам наступила опет ту са Наном Мускури и Дајаном Ворвик. Играла сам у преко двадесетак иностарних филмова ( Алберта Алтуаде, Грофа Шамонија..) и сви су снимани на енглеском језику. У Русији сам снимала филм на њиховом језику о животу сликара Гоје. То је велики филм богате руске продукције.

Упамћени сте као жена која је „освојила“ Салвадора Далија?

-Сећам се да је дошао после наступа у гардеробу да ми честита и изрази дивљење за перформанс. Био је узбуђен и показивао ми како му „горе“ дланови ( од аплауза), јер моја песма је изазвала у њему као је рекао “ невероватан пожар емоција“.

 Колико Вам је у животу лепота помогла, а колико одмогла ?

- Када сам била млада пријала су ми комплименти. Међутим убрзо сам схаватила да лепота изазива велику завист. Донела ми је неслућене проблеме, немире и ломове. Много би мирније живела да нису толико писали и причали о мојој лепоти. Истина, више ми је одмогла , него што ми је помогла.

Чувени композитор Шарл Дрион који је писао чувене шансоне за Едит Пјаф, понудио Вам је да снимите његове композиције ?

-Јесте. Међутим нисам прихватила јер сам схватила да хоће да од мене направи француску шансоњерку. Увек сам сматрала да треба да будем амбасадор наше културе свуда у свету. Била сам свесна да припадам малом али изузетном народу па сам сваку шансу која ми се указала сматрала за прилику да га промовишем . Мој народ ми је увек био испред свега. Без обзира што ме је овај став коштао много чега... НЕ КАЈЕМ СЕ! То сам ја!...Жао ми је што у току своје певачке каријере нисам снимила песму „ Тамо далеко“. Умела бих да је изнесем пуним срцем... Можда и боље него „ Ђелем, ђелем...“

1984. године  снимили сте своју последњу плочу. Онда је уследила потпуна изолација и мрак који је трајао две деценије.

- И даље се питам због чега је то тако било. Не налазим јасан одговор. Ником нисам желела зло. Знам само да ми нисмо смели да будемо Срби на чујан начин, а ја сам потенцирала на љубави према своме роду. Таквог сам кова да принцип заборава, мекуштва и националне безличности не прихватам већ осећам као неки унутрашњи порив да сведочим и опевам моје српство на уметнички начин!

2005. године сарађује са Марином Абрамовић на перформансу Балкан Епик. Пар година после сте заиграли на великом платну у филму Уроша Стојановића – „Чарлстон За Огњенку“. Исте године сте одржали велики солистички концерт у Сава Центру.

-Да после су кренули да ме зову...Мада повратак није био лак. Предуга је била пауза...

Прославили сте изворну и традиционалну музику наше земље?

- Слободно могу да кажем данас ДА са поносом. Била сам велики борац за нашу традиционалну музику и борила сам се на крв и нож у ТВ Београд да ту врсту музике певам и да доведем наше праве сељаке са шајкачама обучене у народне ношње на телевизију . То се до тада није пуштало. Изгледало је као да дижем револуцију! Тада је партијски секретар Саша Глигоријевић одмах звао генералног директора ТВ Београд Милана Вукоса да ме одмах скине са програмске шеме. Рекао је : „Шта ће те сељачке песме на телевизији? “ И дан данас неки људи се стиде изворне народне музике, а у ствари се стиде свог порекла са села. Иако сам рођена у граду, прославила сам изворну народну песму, она је у мом срцу и док певам ту музику осећам да сам нераскидив део мог народа.

Добитник сте награде за трајан допринос очувању традиције која се додељује на најстаријој манифестација очувања традиције „ Сусрети на Змајевцу“ која има традицију 173. године и коју ускоро треба да примите?

-Заиста сам поласкана, јер мене су иначе државне награде и признања углавном заобилазиле. Зато ми је ова награда посебно важна. То је признање мога краја. Она за мене има непроценљиву вредност. Председник жирија проф. др Весна Васовић из Ужица ме је изузетно обрадовала када ме је обавестила да сам избрана и објаснила разлоге за доделу овог признања. Рекла је између осталог: „Ви нисте трговали са својим националним осећањима. Искрено сте их живели на свим пољима живота. Постали сте синоним за побуну против дефетизма и прећуткивања. Борили сте се за аутентичност и српски уметнички дискурс. Зато смо вас убројили у јунаке нашег времена.“

Две хиљаде тринаесте године одржали сте Ваш опроштајни концерт. Зашто ?

-Многи су ме критиковали што сам рекла опроштајни. Погрешила сам, нећу да се опраштам! Могу још да певам , глас ми је сачуван. Хоћу још концерата!

Многе Ваше песме су препевали разни певачи. Како коментаришете то да појединци присвајају Ваше песме као своје ?

-Кад год осетим да их неко пева са пуно срца и из дубине душе, ја се обрадујем! Ражалосте ме само покушаји неразумљивог присвајања у смислу ауторстава.

Објавили сте збирку поезије „ Бели бадњаци“ која се уселила у Антологију песама о Косову. Написали сте аутобиографско дело - Аристократско стопало. Тренутно је у припреми нова књига?

-Да, то је мој дневник који водим већ годину дана. Почела сам да га пишем у Њујорку, а овде га настављам. Дневник је форма која дозвољава много тога. Ту имам слободу да пишем о чему год хоћу. Зато ми се свиђа. Пишем о стварима које ме занимају. Највише о Србији , мом народу и неким нашим особинама. То сам ја.

Какав је положај истакнутих уметника у Србији?

-Јако тежак. Са великом тугом често размишљам о даровитим, талентованим, образованим глумцима. Имају мале плате и једва преживљавају. То је страшна чињеница. Лош и увредљив однос према уметницима није од јуче. Ништа нисмо учинили да то променимо. Они који су део власти воле да се ките са уметницима као са цветом на реверу. И тај трен предуго траје! Уметници немају и даље третман који би требало да имају.

Како у овим незгодним временима одбранити статус и значај културе ?

-Неко је рекао да су тешки услови за маштање. Но то не значи да маштања неће бити. Дакле, увек ће бити људи који ће ставарати без обзира на лоше услове рада. Имамо много талентованих и даровитих људи. Издвојићу певача Лексингтон бенда Бојана, онаг младог ужичанина Милош Радовновића, Јелену Томашевић ... Сви они и други попут њих су наша нада. Они су носиоци здравог и особеног духа.

Ваш син Мане Шакић гради успешну сликарску каријеру у Њујорку. Рекли сте да сте посебно везани за њега. Како подносите раздвојеност?

-Е то није лако. Делећи моју судбину и сам је доживео прогон. Оптужили су га префидно и лажно. Представили су га као бахатог младића. Но, он је васпитан да буде џентлмен. Он је једна префињена уметничка душа. Жао ми је што је далеко од мене и што је био принуђен да оде. Међутим сваког дана се чујемо и тиме се боримо против раздвојености и носталгије.

Много је људи који вас воле и подржавају. Када данас изађете на улицу, како се осећате, јесте ли испуњена и срећна жена??

-Заиста многи ме воле. Људи ми прилазе и траже контакт. Неки то чине стидљиво, док су други директни. Многи покушају да ми љубе руке у знак саосећања, што мени буде јако непријатно и често не знам како да реагујем. Уопштено, уживам поштовање свих генерација, од оних веома младих до знатно старијих и то ми је значајна сатисфакција за даље.

На крају шта би сте поручили нашим читаоцима?

-Увек будите опстимисти без обзира колико живот био тежак и непредвидив. Радујте се и чувајте своје идеале! Тако ће те остати духовно здрави и отпорни на вирусе времена!

                                                      Текст: Немања Ковачевић(Hello магазин /ВЕСТИ)

                                                      Фотографије : Hello магазин / Мирко Табашевић

Posted in: