ЈУБИЛЕЈ УЖИЧКЕ „ЖАНКЕ СТОКИЋ“

Ужичка “Жанка Стокић” , глумица Дивна Марић ове године прославља тридесетпет година уметничког рада на сцени.  На тридесетпетогодишњицу каријере  открива нам како се носи са пролазношћу времена, о свом детињству и одрастању на Косову , о преко седамдесет одиграних улога у позоришту, о Ужицу  , о томе колика је одговорност играти Жанку Стокић после Ружице Сокић и Светлане Бојковић , али и о свим тајнама  глумачког заната.

 Када сте схватили да ће глума бити Ваша професија и Ваш живот?

- Дуга је то прича, али рецимо да ми је отац у једном периоду био пословно везан за позориште. Мада сам показивала пуно склоности у том правцу. Ма има ту свега жеље, случајности и судбине . Чак сам дошла и до треће године економије али опет ме је пут нанео у позориште на аудицију и ево ме тридесет пет година у тим водама.

Рођени сте на Косову. На почетку каријере играли сте у Приштинском позоришту. По чему ће те највише памтити тај део живота ?

- Рођена сам у Приштини и пола свог живота проживела сам у Косовом Пољу . Памтићу тај период по одрастању у великој фамилији и блискости са тетакама, стричевима, браћом, сестарама , топлим  рођачким односом са комшилуком који се није угасио ни данас ма где они били. Ипак сам доле одрасла и доле је остало све што прати одрастање, игра, школски другови, моје двориште , моји дудови , игранке ма много тога . Тај почетак рада у позоришту је усадио код мене трајно професионалан приступ послу, јер сам радила са људима који су били истински посвећени томе било да је позориште, филм или радио. То ми је вероватно било кључно да убрзо добијем позив од Ужичана да пређем код њих. Велико ХВАЛА мом бившем управнику Александру Милосављевићу Лалету на томе.

Напунили сте тридесетпет година рада , а од тога тридесетдве године у Ужичком народном позоришту. Чему су Вас све те године рада научиле.

- Научиш да више посматраш , упијаш , да будеш добар слушалац (реткост је то данас) и да трајеш . Да та магија која нас привуче овом послу и није увек тако слатка. Глума је процес који се може зуставити, проверити , променити. Има своју припрему, пробу , премијеру и репризу. У животу се догађа све само једном и заувек.

На 30 – годишњицу Вашег рада у позоришту, имали смо прилике да гледамо на ТВ емисију о Вама и Вашем раду која је била изненађење и за Вас. Реците нам нешто о томе.

- Тај догађај био је предиван. Јако пријатно изненађење. Била сам у благом „ шоку“ какав су ми перформанс направили и упаковали у емисију. И то све захваљујући мојим дивним колегама, новинару Немањи Ковачевићу који је све то приказао ТВ гледаоцима , а посебно мојој најмлађим обожаватељима Нини , Милици и Јовани.

Познати сте и по хуманитарном раду. Са новинаром Немањом Ковачевићем водили сте акцију „ Срцем за Павла “ за коју сте јавно похваљени .Колико је битно помагати другима у невољи и неокренути главу када Вас неко пита за помоћ?

- То није фраза или имаш или немаш то у себи . Добро се осећам кад ми се пружи прилика да помогнем некоме. У тим тренутцима и не размишљам колико енергије и времена треба да се нека акција заврши , јер болестан човек има само једну жељу, а здрав хиљаду. Одувек сам учествовала у акцијама Црвеног крста, Колa српских сестара , акцији „Битка за бебе“,  у акцијама у Дому за старе и другим. Често се сетим пословице : „ Торба је најтежа када је празна.“ Хуманост нас оплемењује . Помажите и идите даље.

За Ужичане се каже да су јако духовити, довитљиви, паметни и сналажљиви људи , а пошто је Ужице град културе, спорта, и знаменитих људи , можете ли да нам кажете у чему је тајна Ужичана и њихове успешности?

- Шта рећи продуховљени , срчани људи. Људи који имају много дара за хумор и које воле да се шале нарочито на свој начин. Вероватно је спој тих особина изнедрило доста успешних и познатих који својим радом промовишу свој родни крај . Свака част на томе . Прави примери су : писац Љубомир Симовић , сценариста оскаровац Стив Тешић, спортисти Немања Видић, Никола Златић и Оливера Јевтић која ми је комшинка у згради , афористичари Раде Јовановић и др Слободан Симић, глумац Иван Босиљчић и други .

 Добитница сте више награда и признања. Која Вам је посебно драга и због чега?

- Преко седамдесет одирганих улога , читаво је богатство . Почев од Шилера (Лујза) , Сремца (Зона), Мисаиловића (Агиница), ,Молијера, Островског , О. Нила, Симовића ( Шопаловићи, Хасанагиница , Чудо у Шаргану) , Голдонија , Тешића , Капора , Ршумовића......... до Миодрага Илића (Жанка) . Посебно бих издвојила представу „ Крај викенда – Моме Капора “ , коју играм непрекидно седамнаест година на Ужичкој сцени са прваком драме Ужичког позоришта Слободаном Љубичићем. Награде које сам добила : 1995. године у Нишу и 2005.год. (награда за најбољу женску улогу ) у Крагујевцу на позоришном фестивалу Јоаким Вујић, 2009. године (награда Златна значка) Културно просветне заједнице Србије за несебичан и дуготрајан рад у култури. Издвојила бих „ Награду града Ужица “, која ми је једна од дражих , а која се добија једном у каријери и коју додељује град.

На врхунцу каријере посрећило Вам се да играте легендарну Жанку Стокић, чију улогу ретко ко од глумаца добије, а до сада су је играла највећа имена српског глумишта од којих су неки својевремено изјавили да је то велика одговорност. Реците нам нешто више о томе?

- Глумци понекад кажу да улоге јуре нас , а ову улогу сам сама тражила. Односно колега Лепомир Ивковић је кумовао свему томе. Шта рећи велика част , одговорност, страх. Громада од задатка. Велика глумица , српска Сара Бернар како је називају. Нисам била ни свесена колики је то изазов и залогај. Тешко је играти после великих имена као што су Светлана Бојковић и Ружица Сокић . Најважније ми је било у свему томе подршка колега који су веровали у мене почев од управника господина Зорана Стаматовића , уметичког директора Немање Ранковића, првацима драме Слободана Љубичића и Вахидина Прелића па до драматурга Драгане Бошковић и режисерке Аде Лазић.

 Које су по Вама највеће људске вредности и колико је битно да неко када успе као Ви , да остане на земљи, да се не уобрази и да не гледа људе са висине. Да ли се то носи од куће ?

- Волим људе са добрим намерама и са нормалним приступом животу , раду, без калкулација или једном речју једноставне . Радим у позоришту али приватно не волим театралност. Успех је сам по себи пролазна ствар као и живот . Успехом сматрам трајање и одрживост у неком нормалном континуитету. То што се понесе из куће је важно, али постаје небитно ако га не надоградимо и не оплеменимо. А грчка пословица каже : “ НИКАД НЕ ГОВОРИ ШТА СИ ПОСТАО , НЕГО ШТА ЋЕШ ПОСТАТИ.”

 Ове године постали сте  бака. Како сте прихватили ту улогу , а како старење ?

- То речима не могу описати. То се само може видети по мом изразу лица и милини која ме обузме када загрлим мог унука. А старење, немам времена да се бавим тиме јер још не осећам проток година . Понекад ухватим себе колико имам планова и жеља да сама себи кажем па имаш педесет седам година кад ћеш све то да стигнеш. Једино ме на старање подсете информације из медија и све ово ружно што се дешава око нас.

 Порука за младе глумце?

- Искрено с једне стране имала бих шта да им поручим, а опет данас је младима незахвално давати било какве савете. Овим сам све рекла.

Комад  „Жанка”  који се тренутно игра на сцени  Народног позоришта у Ужицу, истовремено се приказује  и по другим градовима у унутрашњости , а већ крајем децембра имаће  премијеру и у Народном позоришту  у Београду где је  најављено снимање представе за потребе Драмске редакције  РТС - а.

                                                        

                                                               Текст: Немања Ковачевић

Фотографије: Дивнина приватна архива

Posted in: