Ивана Павићевић Лазић, глумица : " Идеали су скупи "

У животу има много путева, много изазова и много искушења.  Kако да се  човек нађе и снађе у шуми тих путева ,  да не погреши у избору, а да при том пронађе смисао свог живота ? Да ли су путокази у уметности, породици, пријатељима , магији позоришта  или негде другде открива нам глумица ужичког народног позоришта  Ивана Павићевић Лазић. Академију уметности завршила је у Приштини. Од 2000. године глумица је прве поставе ужичког ансамбла. Овом приликом акценат смо ставили на представу „ Хроми идеали“ у режији Златка Свибена чија је премијера била пре пар дана. На почетку разговора Ивана се присетила и својих студентских дана и почетака рада у позоришту :

-Почетак рада у позоришту претходио је студентским данима. Већ у осамнаестој години играла сам у представи Пер Гинт у режији Кокана Младеновића, што је за младог човека велики доживљај. Представа је прошла врло успешно и била је изузетна у свим сегментима, што је мени као младом човеку који је тек почињао каријеру значило потврду онога што сам очекивала од позоришне уметности. Сурову истину да   велике продукције  зависе  од новца који вам држава обезбеди, а не само од воље и жеља појединаца сазнала сам доста касније...

Иначе студентски дани су били дивни... Реч је о најлепшем периоду мог животу.  Било је то време када освешћујеш себе, све оно што јеси или можеш да будеш, време када је све ишло „ у рок “ истраживања, када су грешке биле дозвољене и на њима се учило, и време када си већ постајао свестан шта ће ти бити животни позив.

Ипак, и у оваквим временима, не могу се пожалити на могућности које нуди рад у ужичком позоришту,  јер и даље успевамо да одржимо реноме једног од најбољих позоришта ван Београда.

Одиграли сте велики број улога у ужичком Народном позоришту. Коју посебно памтите и због чега ?

-Бројне су улоге које сам волела, но наравно да има и оних које ми нису  биле блиске, на срећу њихов број  је далеко мањи. Улога  којој сам се баш обрадовала и која ми је много значила јесте улога кћерке из представе Уметност и доколица. Сјајан текст, одлична екипа, и много храбрости која је била неопходна за успешно дочаравање тог лика.

Која је по Вама савршена матрица која повезује добру глуму, личну сатисфакцију уметника и крајњег корисника – публику ?

-Рекла бих искреност. Ако сте довољно искрени према себи, тек тад можете бити искрени и према лику који тумачите. Ова искреност утиче  директно и на публику или бар некога из публике и подстиче га да буде искрен према самом себи. А лична сатисфакција долази, у мом случају бар, из храбрости да будем искрена.

Недавно је била премијера представе „ Хроми идеали “ по режији Златка Свибена у којој играте једну од главних улога. Дуго сте припремали ову представу. Реците нам нешто више о припреми ове представе, као и о сарадњи са овим познатим редитељем.

-Рад на овој представи слободно могу назвати тестом издржљивости, у коме је уколико сте иоле свесни посла којим се бавите, немогуће, а не запитати се : „ Да ли ја то могу, да ли је ово посао за мене ? ” Ова унутрашња преиспитивања била су зачињена са још много недумица... Управо због тога бих рад на овој представи назвала непроцењивим. Овакви пројекти отварају на видело све карактере и опомињу на чињеницу да је уметност немогућа без љубави и подршке. Поносна сам на већину својих колега при чему не мислим само на глумце. Без господина Златка Свибена овакав успех  сигурно не би био могућ. Он је изузетан човек, надарен редитељ, са бескрајном маштом али и јаким фокусом на детаље.

Како сте градили лик Вишње ?

-Постепено. Управо због Свибеновог перфекционозма, нисмо ни он, а ни ја дозволили да се преко било које линије њеног лика „прелети“. Чини ми се да сам свакодневно радила на том лику све до премијере.

Је ли Вам Вишњин лик близак ?

-Не бих правила паралеле. И  јесте и није. Мада признајем да ми је сад много ближи него на почетку суочавања са њим.

Какво је Ваше мишљење о идеалима ?

-Идеали су скупи. Без њих не могу али су ме увек много „ коштали “. Идеализујем човечанство, а често откривам обездушене телесне љушуре.  Идеализујем уметност , а онда схватим да  њоме пречесто диригује новац и неке сасвим периферне ствари… Чини ми се да сe идеали своде на сопствену замисао функционисања света, а она никад није онаква какву  желелимо . Срећом, ту и тамо наиђем на праве људе који познају смисао уметности  и то ми омогући да се и даље надам.

Лепо је било чути бројне похвале после премијере представе упућене између осталог и на Ваш рачун. Какви су Ваши утисци?

- Презадовољна сам. Из овог пројекта изашла сам јача,  зрелија и веома задовољна јер смо обавили посао до детаља . А оно што ме такође чини поносном јесте  чињеница да ме многи подржавју - породица, пријатељи, колеге и што је најбитније вољена публика.

Јасно је да је ова представа општевременска и општељудска. Ускоковићева дела су увек актуелна, зар не ?

-Ускоковић је јединствен и непоновљив. Интересантна и душевна природа.  Маестарлан у описима  атмосфере у којој се његови романи одвијају, и веома проницљив када је у питању људска природа. Мислим да је то генијално познавање људске душе понајвише оно што га чини свевременским и свељудским.

Поред љубави ово је представа и о интелектуалцима, њиховим духовним узлетима и падовима, судбинама, разочарењима, али и о унутрашњим борбама са самим собом.. . Ова преиспитивања су и данас актуелна... поготово на пољу уметности.

- Доста је речено о положају уметника и уметности. Нема сврхе ово понављати. Објективно и веома очигледно стање је да се о уметности не води рачуна, и да је основна особина уметника - емпатија, потпуно занемарена у нашем друштву.

Шта мислите на који начин може да се одбрани статус и значај културе у друштву у овим незгодним временима?

-Мислим да то зависи од публике. Када би позоришта, концерти, изложбе биле редовно посећена, било би јасно да нам је до културе стало. Сматрам да би требало заправо публику информисати шта подрзумева врухнска уметност и где су замке кича и шунда...

Кажу да су времена увек иста, а да је снага личности без обзира пол, нацију, расу, класу .... та која прави искорак, кида окове и чини чуда... Слажете ли се?

-Сви зависимо од сопствене снаге личности, али  Гуливера су заробили Лилипутанци само зато што су били већина. Правити искораке, кидати окове и чинити чуда је по мени нешто што је везано за сопствени развој личности, али не значи пуно у Лилипуту.

У представи смо више пута чули реч еманципација. Шта Ви подразумевате под том речју ?

-Реч еманципација je широк појам... Рекла бих да је уско везана за свесност. Свесност себе као човека, као радника, као пријатеља, љубавника итд. А у исто време везујем ту реч за лично образовање и искуство. Где живимо, са ким, како свет функционише, како се понашамо. И наравно образовање у правом смислу те речи, општа култура, пристојност, основно кућно васпитање,  историја ... Наравно, на крају али са посебним нагласком везујем је за снове. Умети сањати на јави јесте важно ослобођење од периферије... просека...дна. То није бег, већ уметност на делу!

Мислите ли да дихотомију мушко -  женско, богати – сиромашни, образовани – необразовани ... надомешћује исконска борба између добра и зла које се одвија унутар сваког од нас ?    
               

 -Наравно.  Ова борба  у нама увек је присутна. Од њеног исхода зависи кави смо заправо – јаки или слаби, мали или велики... осуђени на просек или на нешто ретко и величанствено!

На крају откријте нам Вашу животна филозофија .

-Има их више...али рецимо... „ Наша величина се не састоји у томе да никад не падамо, него у томе да се придигнемо кад год паднемо. ” – Конфучије.

Текст : Немања Ковачевић ( ВЕСТИ)

Фотографије : Позоришна архива

Posted in: