ДР Жарко Недељковић : „Болнице из Гогољевих романа“

Још од детињства био је „другачији“. Док су се друга деца интересовала за игре и рачунаре, њега је интересовало функционисање људског тела, ћелије, атоми , али и питања због чега спавамо, како је људски ДНК у целокопном геному дугачак до Месеца... Сваког дана тежио је да буде, све бољи и бољи, веровао је , учио...  Носен овом жељом уписао је Медицински факултет. Сада са докторском титулом , 25 година живота,   дипломом са просечном оценом 9,90 , али и надпросечном интелигенцијом – нема посао.

Одакле љубав према медицини и шта Вас је мотивисало да упишете те студије?

-Од када сам кренуо у школу, увек су ме интересовала питања  на које је ретко ко могао да одговори. То су била питања из области природних наука, превасходно из биологије, хемије и математике.  Зато сам као основац ишао на такмичења из тих предмета, а потом уписао Ужичку гимназију, природно-математички смер. И у основној и у средњој школи био сам носилац Вукове дипломе. Ту сам тек загребао материју на тему функционисања људског тела. Зашто је само 3 % мозга истражено, због чега спавамо, како то да је људски ДНК  у целокупном геному дугачак до Месеца , а спакован  у ћелију невидљиву људским оком? То су многа питања која су ме заинтересовала и због чега сам уписао Медицински факултет Универзитета у Београду. Тако сам почео полако да се упуштам у свет ћелија, атома и молекула и коначно схватио да то детерминише нашим понашањем и деловањем, а да тај дисбаланс доводи до поремећаја и болести. Све је записано у нама, а само време то уме да прочита. Једног дана ће то моћи и човек и верујем да ту леже многе будуће Нобелове награде за медицину.

Које су предности, а које мане студентског живота ?

- Не постоји ниједна мана студентског живота. И највећа мука која студента задеси, она га само очеличи и спреми за живот. То су једначине живота, које имају много непознатих и бесконачно много решења. Предности су многобројне,  као што су: дружења, нова пријатељства, познанства, нови видици, изласци. Сви на студијама постанемо једна породица, која мучи своју муку и заједнички проналази решења.

Који предмет, а који професор су оставили посебан утисак на Вас ?

-Предмет који је на мене оставио највећи утисак јесте Хирургија са анестезиологијом. Ту што можете да видите, не можете нигде прочитати. Кревет до кревета, пацијенти, инфузије... Најгори  тренутак је када од пацијента студент узима анамнезу, па се полако упознаје са почетком и током болести, симптомима, обољењима у породици... а онда следи њихово питање: „ Има ли лека за то?“ . Највећу захвалност дугујем својим професорима који су ме први пут увели у салу као студента, научили да шијем и превијам ране. Међу њима предњачи асс. др Игор Банзић, васкуларни хирург са Клинике за васкуларну и ендоваскуларну хирургију КЦС. Он је добар пример какав би професор требало да буде у настави, јер својим несебичним залагањем преноси знање на младе студенте и  и својим знањем и искуством мотивише да се роди љубав према Хирургији.

           

Јесте ли задовољни  знањем које сте стекли на Медицинском факултету?

-Велика је част завршити Медицински факултет у Београду, узимајући у обзир да су наши професори истакнути стручњаци у својим областима. Знање које сам стекао доста  је примењиво у пракси, али веома је важно истаћи да се уједно ту развија и научна мисао, како написати научни рад, објавити у престижним часопсима...

Дипломирали сте са оценом 9,90. Да се вратите уназад да ли би нешто променили , или би и даље тежили ка највећим оценама?

- Имао сам три деветке.  Поносан сам што сам последње три године на клиничким предметима изборио просек 10,0.  За време студирања био сам стипендиста Министарства просвете , Града Ужица, Републичког фонда за младе таленте Доситеја...  За то време сам био демонстратор на Фармакологији са токсикологијом, објављивао студентске радове као први аутор и коаутор и презентовао их на студентским конгресима и симпозијумима. Када бих нешто могао да променим, онда бих сигурно желео више јер суштина сваког дана јесте да сутра будемо још бољи.

У Вашој генерацији један сте од студената који има најбољи просек на Медицинском факултету. Како најбоље  младе мотивисати да остану у својој земљи?

-Никада не пристајем на компромисе са незнањем, нарочито не у медицини. Свака лекарска грешка представља једно гробно место више. За то нисам учио. Нажалост, исто тако никад не бих дозволио да у овој земљи партијска књижица засени моју факултетску диплому, нити да подносим извештаје лажним и самопрокламованим ауторитетима. Када бих на то пристао, онда би мој живот, труд и рад постао бесмисао.  Велики број лекара одлази у иностранство, професори у пензију. Нећемо имати од кога да учимо, а народ неће имати ко да лечи. Направљен је велики јаз, и последња је прилика да Влада Републике Србије одобри запошљавање у јавном сектору, Министарство здравља - специјализације, посебно за дефицитарне гране и на тај начин спречи неминовни суноврат српског здравства. Млади морају да се подстакну, како би свој младалачки дух и ентузијазам каналисали ка просперитету ове земље. Нажалост, тренутно остаје само да цититирам Андрића: „Дошло је време када су паметни заћутали, будале проговориле а фукаре се обогатиле.“

Какав углед уживају млади интелектуалци у  земљи  Србији ?

-Млади интелектуалци су препуштени на милост и немилост система. Уђите у било коју лабораторију у средњој школи и видећете да нема ни основних реагенаса за рад. А замислите кад неко жели да се озбиљно бави науком? Болнице нам личе на оне из Гогољевих романа, а државне установе су одавно описане у Нушићевим делима. Даље бих прећутао.

 Имате ли неког узора у професији ?

-Имам многе узоре у професији. Нажалост, неки више нису међу нама. Од наших, ту су у првом реду:  Дана Грујучић,  Зоран Кривокапић, Зоран  Герзић. Од иностраних, ту спадају:  Мајкл Дебејки, Кристијан Бернар, Дентон Кули, Жан Лакур, Пјер Деноа, Паоло Капабјанка....

 Поред запослења, имате ли још неких неостварених жеља?

-За сада не. Човек је тај који креира свој животни пут. Некада човек може постати и роб својих жеља што га може одвести на странпутицу. Зато свако мора бити реалан, јер и пут од хиљаду миља почиње једним обичним кораком.

 Порука за младе.

-Само напред. Кад кажу да не може, докажите супротно, а када вас не иде све онако  у животу како треба онда то не схватајте као пад него као искушење. Ту се крије формула успеха.

                                                     

                                                                      Текст : Немања Ковачевић

                                                                      Фотографије : Жаркова приватна архива

                                                     

                                                     

Posted in: