Лимени витезови из Честобродице

 Дванаестогодишњи музички виртуози, већ два пута су наступали на најпрестижнијем и најпознатијем фестивалу трубе у Гучи. Није било лако стићи до музичког трона  где столују прекаљени мајстори и освојити награду.  О  овом неоубичајеном  успону за наш сајт говоре  браћа Стефан и Лазар Илић.

 Одакле љубав према свирању?

- Одрасли смо  у музичкој породици.  У нашој кући увек се слушала  и певала изворна и традиционална народна  музика. Деда Срећко нам је често причао  о Гонгу који је био један од најбољих  трубача. Волео је да свирамо као он. Да негујемо чист, народни звук. Српски... Труба је пратила наша рођења, крштења и прве рођендане. Овде у Честобрадици живот је почињао и често се завршавао уз звуке трубе.

Да ли се сећате првог одласка у Гучу?

- Наравно! Наш први одлазак у Гучу био је незабораван.  Имали смо тада  само седам година, али то није спречило  деду који нас је довео , да нам се све време обраћа озбиљним тоном очекујући да се усресредимо на свирку, а не на вашарске играчке...  Били смо одушевљени огромним бројем трубача на једном месту.  Пожелели смо да смо једни од њих. Деда је  нашу жељу разумео и исте вечери купио две лимене трубе без дирки. И тако је све почело...

 Да ли сте од њега наследили таленат и дар за свирање ?

-Многи у нашој фамилији поседују музички дар. Деда Срећко уме да осети музику. Мамин отац Миланко,  је певао чувене ужичке песме „ из вика“ . Често се оглашавао песмама: „ Ој, Ужице мали Цариграде “.. „Лепо ти је рујном зором прошетати Златибором“, „Лепа Радо“...  Татин деда Миљко пева у Културно уметничком друштву  „Момчило Тешић“ из Пожеге.

Претпостављам да труба није  лака за  учење. Колико вам је требало да „ продувате“?

-Током  2011. године смо научили технику дувања. Међутим, озбиљнији рад креће фебруара  2014. године, када смо кренули да учимо од мајстора трубе Радојка Витезовића. Прву песму коју смо научили била је „У ливади под јасеном“. Касније смо научили бројне  песме и кола. Потом,  15. септембра  2014. године основали смо оркестар, а први наш јавни наступ био је тог незаборвног 11. октобра  2014. године на првој „Гулашијади“ у Честобродици. Захваљујући Дуки Илићу и покојном Саши Видаковићу, први пут појавили смо се на телевизији Пожега и пред огромним бројем гледалаца засвирали  песму „Са Овчара и Каблара“. То је био посебан осећај који је родио жељу за даљим успехом. Свакодневно вежбање  одвело нас је  до Гуче 2015. године, када смо добили и прво признање за најбољи пионирски оркестар.

Више пута сте наступали у Гучи, каква искуства одатле носите?

-Два пута  смо у народној ношњи и изузетном расположењу гостовали у Гучи. Иако нисмо навикнути на тешку одећу, гребуцкање вунених  чарапа, крутост опанака ипак смо уживали и доживели незаборавне тренутке. Кажу  да смо тада осветлали  образ свога краја . Наредни  наступ је био праћен камерама и масом људи која нас је најпре уплашила својом бројношћу, а касније мотивисала да још боље и слободније свирамо. Чули смо кроз  огромни музички метеж  повике наше мајке „ Браво моји соколови“, а то се не заборавља...  Горела је Гуча, а срце нам је играло у ритму Мораваца!

Где сада наступате?

- Крстаримо целом Србијом. Свирамо на разним манифестацијама, прославама, свадбама, рођенданима, крштењима, спортским догађајима и свуда где нас позову. Оно што је најважније - уживамо где год да свирамо!

Да ли је тешко свирати на весељима када гости попију по коју чашицу више?

- Наравно да није. Ми разумемо људе које музика гане. Човек није машина, има душу... Не  може увек бити под контролом. Постоје тренуци када емоција диригује...

Ко вас прати на свирке?

-Тата и деда  су  наши верни другови! Са њима свуда и увек!

 Колико пута недељно вежбате и имате ли наставника који вам помаже да усавршавате свирање?

- Похађамо Музичку школу, поред наравно, основне која је увек на првом месту. Недељно имамо две пробе са наставником и мајстором трубе Вељком Остојићем. Није лако али када знаш шта хоћеш онда мораш да истрајеш. Да даш све од себе!

Шта највише волите да свирате?

-Ужичко коло.  Ере смо, да се зна!

Имате ли узоре у музици? 

-Наравно то су незаборавана имена: Светозар Лазовић Гонго, Вељко Остојић, Радојко Витезовић, Дејан Петровић, Дејан Јевђић и  Дејан Лазаревић. Све су ово наши земљаци, врсни трубачи и  народни уметници.

Чија вам подршка највише значи?

- Најдрагоценија је подршка породице. Родитељска нежност и охрабрење су ветар у леђа. Њихови савети су светла за наш живот. Мајка и бака су нас научиле да  љубав, веру и наду  чувамо и негујемо јер су они светиње без којих човек није човек. Ово не смемо заборавити!

Који су вам будући планови?

-Желелмо да завршимо Музичку академију и постанемо професори трубе и музичког васпитања. Уз ово волели би да пропутујемо цео свет и да опевамо и прославио трубом родни крај и нашу земљу!

                                                                Текст :  ВЕСТИ/ Немања Ковачевић

                                                                Фотографије : Приватна архива

Posted in: