Немања Kовачевић , новинар и водитељ : „ Тешко пристајем на компромисе“

Ужице је изнедрило бројне познате људе. Један од њих је и Немања Kовачевић, новинар и водитељ. Иако има само двадесет седам година, ове године обележава десет година рада у медијима. У његовој богатој новинарској каријери снимио је до овог тренутка триста емисија, објавио бројне текстове у новинама, био гост преко двеста пута на националним медијима и стекао  статус истакнутог поборника традиције. Добитник је награда: за хуманост и ширење културе међу младима, награде „ Чувар традиције“, награде за залагање и промовисање интереса младих и других.

Истакнути поборник традиције говори о свом јубилеју, традицији коју дуги низ година промовише и негује, о емисијама које је радио, о својим узорима, васпитању, али и о наметнутним вредностима и времену у коме живимо.

Ове године навршава се десет година како сте стали пред телевизијске камере. Kако данас гледате на сав Ваш досадашњи рад?

- То је било уједно најтежих и најлепших десет година у мом животу. У том периоду, завршио сам средњу школу, факултет и активно радио  на телевизији, а 2012. године сам проглашен за најмлађег награђеног новинара у Србији. Временом  сам професионално ојачао, победио неке своје страхове и несигурности, упознао бројне људе и стекао пријатеље и сараднике за цео живот.  Имао сам срећу да се калим у информативи, да радим ауторске емисије, репортаже са терена, жива укључења... Пишем за бројне часописе, промовишем многе хуманитарне акције и водим значајне манифестације.

Понели сте титулу чувара традиције веома млади. На који начин се у Вама пробудило интересовање за српску традиционалну музику, обичаје..?

- Најважнији подстицај овакве усмерености лежи у породичном окриљу у коме сам веома рано формирао укус и навике. Научен сам да поштујем корен и народни дух. Усвојена оријентација ме је надахнула да и професионално кроз новинарски ангажман будем промотер народног духа. Данас се борим да објасним  народу да ми имамо огромно културно и музичко традиционално богатство, можда чак и највеће у свету. Наша музичка, текстуална и фолклорна разноликост била би довољна за велике земље попут Русије… Нажалост, ми смо дошли у ситуацију да на националним медијима има тако мало традиције и традиционалне музике, а и ако је има, углавном се представља на начин који јој не приличи. Лепо је говорити о традицији и представљати је, али пре тога треба се усавршити за то, јер у супротном то је деградација те теме. Има уредника који ће на ово рећи "није тачно, ми пуштамо народну музику", међутим мислим да они, као и поједини људи, па чак и интелектуалци не разумеју разлику између турбофолка који је је заправо мешавина разних музичких жанрова и тежња да побегнемо од својих корена  и традиционалне музике, која би требало да нам буде темељ.  Турбофолк не можемо називати “народњацима”!

Шта традиционална музика говори о нама као народу?

-Све. Kо смо, одакле смо и шта треба да нам буду приоритети! Народ је је одвајакада говорио кроз песму, веселио се, туговао, обраћао се својим ближњим, будућим поколењима… прецима. Она је увек дононосила неку смислену поруку, за разлику од данашње музике којој фали душа, добар укус, адекватна визуелизација али и недостаје много тога…

Својим делањем доказали сте да је провинција стање свести, а не место пребивлишта. Прославили сте и промовисали Златиборски крај и ваше родно Ужице, за то сте добили и награду. Јесте ли имали подршку суграђана и града Ужица?

-Подсећам, не желећи ни једног тренутка да минимизирам престоницу, да су наша највећа имена како у уметности , тако и у науци потекла из провинције. Да им је пут у свом окружењу био најтрновитији , али да га се никада нису одрекли. Сви ти људи да не помињем имена ( јер је списак огроман) су за мене били узор и кренуо сам њиховим стазама, улажући максималан напор да покажем искреност и љубав према идеји коју заступам и поштовање према народу коме припадам.

За узврат сам добио неочекивано велику подршку мојих суграђана. Међутим, од оних који су "компетентни"(а и овоме би могло да се дискутује) и од којих сам очекивао највише по природи делатности коју обављају и који су дужни да прате и подрже рад успешних суграђана нисам добио ништа, што је већ виђена прича.

Поносите ли се на то што сте ужичанин?

-Увек то са поносом истичем. Жао ми је што смо дошли у ситуацију да се за битне сфере живота града Ужица  - најмање питају прави ужичани и што их је нажалост све мање у свом граду. Верујем да ће ускоро проћи  зло што се надвило над Ужицем и да за наш град са доласком неких нових младих људи долазе и неки лепши дани.

Било је и тешких тренутака?

-Наравно, као и свима. Било је ту свега од забрана, преко преживљених разних љубавница моћника , лоших људи, зависти, полуписмених и неписмених људи, полусвета.... Свега.. Никада нисам пристао на нечастиве компромисе, па сам остао ускраћен за „службена“ путовања, повластице, плаћене мастер и докторске студије, стални уговор ... Некако сам све са каматом платио и плаћам, али не жалим! У животу сам се за све изборио својим радом . "Титуле" и "повластице" ми никада нису биле битне, већ образ и карактер, који се могу заувек упраљати само једном погрешном одлуком. У свету где царују сујета и гордост ту нема људскости ни човекољубља , ту је време стало и све што се ради баца се у бесцење . Гордост је највећи канцер нашег времена! После великих страдања која су неминовна, мислим да ће наши људи коначно схватити да је љубав та која треба да нам буде водиља! Пословица каже да за све што волите, морате да платите неку цену, платио сам достојанствено! Али  у животу сам научио да се кроз трње, стиже до звезда! Зато нисам одустао од своје мисије, нити ћу икада ! Мало је храбрих људи, а заборавили смо да храбре људе прати срећа, зар не?!

Kакво је стање у новинарству данас?

- Тешко питање. Некада су критеријуми за појављивање у медијима били строжи. Сви се сећамо чувених новинара и водитеља Душанке Kалањ, Миће Јовановића, Миодрага Здравковића, Драге Јонаш и многих других који су поставили темеље. Данас је у новинарству, нажалост, све дозвољено. Мислим да је слобода говора и појављивања у медијима злоупотребљена. Праве културе је мало. Сви смо је гладни. Трудим се да радом, емисијама, промоцијом правих вредности, овај хаос  променим или бар некако смањим...

Шта сматрате Вашим највећим успехом до сада?

- Највећи успех по мени је тај што свој јавни ангажман нисам комерцијализовао, већ  се трудим да радим у интересу јавности. Драго ми је да  помажем младима и свим квалитетним људима да се за њих чује, а који су неправедно, невидљиви и смештени на маргине друштва.

Радили сте бројне ауторске емисије. Kоја вам је најдража и због чега?

- Издвојио бих емисију „Пут до звезда“ у којој сам представио бројне личности из јавног живота и  приближио их  гледаоцима, на један другачији, људски начин. По коментарима видим да је запажена и веома  радо гледана. Драга ми је и емисија „ Прича се“ коју радим  и даље у Ужицу за портал Ужице- Огаласна табла у којој сам успео заједно са колегама да забележим, скоро педесет животних прича и каријера правих ужичана и људи који су својим радом заслужили да се за њих чује.

Недавно сте други пут уписани у историју српског новинарства. Најмлађи сте водитељ који је водио концерт на Kоларцу у организацији Музичке продукције Радио Београда?

- Велика је част после великих телевизијских и радијских имена који су водили концерте у организацији Музичке продукције Радио Београда, да се моје име придода тој групи људи. Не треба да наглашавам да је Kоларац храм уметности и да је свакоме част да се појави на тој сцени. Велико хвала Музичкој продукцији Радио Београда, посебно уредници госпођи Мирјани Дробац и РТС-у који су ми приуштили ову привилегију. Kонцерт је снимљен и баш ових дана се очекује његово емитовње на РТС-у.

Били сте један од најближих сарадника Нене Kунијевић, дугогодишње уреднице музичког програма РТС-а, која је потписивала многе музичке емисије посвећене очувању традиције и изворне песме. Kакво искуство носите из те сарадње?

- Велика је част радити са Неном Kунијевић. Реч је о једном од најбољих уредника српске телевизије. Оставила је темељ и пут којим треба да кренемо. Умела је да види даље од многих... Радити са њом је било право професионално задовољство.

Је ли могуће у будућности да наставите њене серијале?

- Надам се! Верујем да још пуно тога може да се уради. Такве емисије треба да трају, јер вреде! Оне публици дарују праву храну: лепоту, суштину и смисао. Реч је о изузетном материјалу и серијалима који ће, верујем, поново заживети, јер би била штета да то благо нестане.

Били сте гост водитељ у Јутарњем програму Хепи телевизије.  Добили сте добре критике?

- Хвала на критикама. Дуго сам се припремао за тај наступ. Десет година сам вредно радио и позив је ваљда уследио  као последица труда...

Да ли себе у времену које долази видите можда у том телевизијском формату?

- Незахвално је прогнозирати, јер је у овом послу све могуће. До сада нисам радио такве емисије, али мислим да сам се добро снашао. Та телевизијска форма је веома захтевна. Подразумева концентарацију, брзо мишљење, добру кординацију, сарадњу са свим колегама из тима (камерманима, редитељем, шминкерима, костимографом, уредником, ораганизатором...)... Мени је све то привлачно и изазов.

Посећујете  људе у Домовима за старе. За њих организујете уметничке програме ?

- Да. Последња два наступа имао сам у Дому за Старе на Бежанијској Kоси. Оба концерта била су хуманитарна и посвећена једној од највећих музичких звезда са простора бивше Југославије, музичком педагогу Мири Васиљевић, која нас је нажалост недавно напустила. Први концерт био је са трубачима, а други на великој сцени, посвећен њеном рођендану. И то је био последњи концерт посвећен њеној каријери и раду. Наступали су певачи којима је  била ауторитет: Гоца Лазаревић, Гоца Стојићевић, Изворинка Милошевић…. Оба пута било је јако емотивно. Уз звуке музике, свако од становника Дома сетио се неког свог драгог пријатеља, партнера, љубави из младости, брата, оца, мајке, сестре... Kанула је и по нека суза. Ови музички програми присутнима су се јако допали, и договорено је да се ово дружење понови опет.

Недавно сте кренули да наступате  широм Србије са музичко-поетским вечерима „Букет поезије“. Шта Вас је мотивисало да учествујете у том пројекту?

- Радујем се што сам се бар на тренутак вратио својој првој љубави глуми и што смо успели да загрејемо  срца људи и да испунимо њихове душе у овим за уметност тешким временима. Музичко-поетски букет саткан је од најлепших стихова српске поезије, народних умотворина, традиционалних песама. Замишљен је као празник за душу, подсећање људи на праве вредности, корене и народну традицију.

Много људи прати Ваш рад. Да ли је тешко носити бреме популарности ?

- Не гледам то као бреме, већ као обавезу коју пофесија носи. Мислим да људи који се баве медијима треба да промовишу идеју хуманости, да едукују, сачувају драгоцено и помогну да живот буде лепши и садржајнији. Драго ми је када ме људи застављају на улици и траже подршку и помоћ, да увек имам енергије и воље да им помогнем ако је изводљиво...      

                                                                                                                     В. Павловић

              

Posted in: