VALENTINA ZLATANOVIĆ MARKOVIĆ : " LJUBAV - TO SI TI ( TO STE VI ) "

  U  Zadužbini Gojković na Vračaru, publici je predstavljena  druga knjiga pesama „Ljubav – to si Ti“  Valentine Zlatanović – Marković, profesorke u Medicinskoj školi u Užicu. Valentina je dobitnica   nagrade „Carica Teodora“, na Međunarodnim susretima pesnika, 2008. godine u Nišu.  Autor je  dve knjige pesama i jedne monografije (magistarski rad je preinačen u knjigu „Duhovnost u delu Isidore Sekulić“). Valentina se bavila novinarstvom, radila je u RTV u Vranju,  u Dopisništvu RTS-a  i  niškoj  TV 5. 

    U Zadužbini Gojković, te večeri,  poeziju su govorili autor  i   beogradski studenti: ( Isidora Trmčić, Katarina Gligorijević, Aleksandra Todorović i Aleksandar Stanić), bivši učenici Valentine Zlatanović - Marković.  Program je vodio  novinar Nemanja Kovačević. Recenziju profesorke Veselinke Stojković su pročitali učesnici programa,   a publici se predstavila i Branka Selaković.  Branka  se bavi novinarstvom i pisanjem, a u programu je govorila o svojim aktivnostima u Medicinskoj školi i usmeravanjima i podršci koju je dobijala od svoje profesorke Valentine. Jasna  i Igor Mišković,  beogradski umetnici, učestvovali su u muzičkom delu programa.

  

1.U Zadužbini Gojković na Vračaru,  predstavljena  je vaša druga knjiga poezije „Ljubav -  to si TI “. Kakvi su Vaši utisci?

 Utisci su pozitivni, atmosfera je bila prijatna,  puna emocija, topline, dobre energije... Došli su dragi ljudi, ljudi koji vole poeziju, kojima je značilo  da se ponovo sretnemo i da svojim mislima, rečima, pogledima, suzama, podsetimo jedni druge da ima smisla tragati za pravim vrednostima, za čistotom,  jer –  „lepota će spasiti svet”.

2.Veče je bilo puno emocija, čistote  i lepote.  Koje su   vaše definicije ljubavi  koje ste to veče preneli publici?

 „Ljubav –  to si Ti“ je naziv predstavljene knjige. Smisao ovih reči treba tražiti u najširem sagledavanju odnosa koji čovek ostvaruje sa drugim čovekom, kada se spoznaje da je i  drugi JA, da sam ja u DRUGOM, da je čovek  čoveku Ljubav. Čovek koji to shvati i prihvati –  u građenju odnosa sa drugim čovekom otkriva blagoslov Božiji i u njemu neprekidno pulsiraju  reči  Svetog Serafima Sarofskog: „Radosti moja!“. Za mene je to najlepši pozdrav upućen čoveku i u njima prepoznajem svu uzvišenost ljubavi. Stihovi iz uvodne pesme govore o tome.

„ Čovek se čoveku  razdanjuje

kad ljubavlju se u Gospodu prihvate

kad osnaže se pogledom

kad zagrle se praštanjem

kad jedno drugom izgovore

   Ljubav si Ti. “

             (Ljubav – to si Ti)

3.Koliko dugo ste pisali knjigu i je li pisanje kao „delatnost“  zahtevno?

 Pesme koje se nalaze u knjizi su nastajale spontano, bez pritiska, poslednjih nekoliko godina. Umetnički  programi koje sam uradila sa maturantima, za Savindan 2012, ubrzali su  objavljivanje knjige. Tada su se neke emocije zaokružile, tada je nastao i naziv knjige, tada su dopisane dve pesme, uvodna  „ Ljubav – to si Ti ”  i završna, i  „ Ljubav – to ste Vi ”.

4.Koju vrstu poezije najviše volite da pišete i zbog čega?

U studentskim danima sam počela ozbiljnije da se bavim pisanjem poezije. Čitala sam i istraživala poeziju Miljkovića, Vesne Parun, Nastasijevića, Laze Kostića, Njegoša, Dučića, Crnjanskog, Tagore, ruskih pesnika... Oni su uticali na stvaranje moje poetike, misao je i tada imala filosofsku dubinu.  Odnos prema beskraju, večnom, sukob dobra i zla u čoveku, pitanja su kojima se uvek vraćam. Pitanje  Boga postaje jasnije kako čovek sazreva. Sada imam konkretne dileme, jasniji uvid, precizniju misao. Ranije je pitanje duhovnosti bilo maglovito, neuhvatljivo, a neprekidno prisutno. Dakle, čini mi se da   u mojim poetskim zapisima najviše ima filosofije i religije... Možda bi kritičari to drugačije videli.

5.Ljudi koji su bili na  promociji  osetili su  Vašu  iskrenu ljubav prema Vašim učenicima. Kako doživljavate Vaše učenike –  kao  deo svoje porodice, kao prijatelje ili kao odrasle ljude  koji vole umetnost?

 Da krenemo redom. Svi smo mi iz iste porodice čovečanstva, Božiji ljudi, jedna porodica, ako tako široko gledamo taj odnos, onda – da, mi smo iz iste porodice. Dalje, moji učenici i ja možemo postati  prijatelji, taj odnos se gradi uzajamnim poštovanjem, razumevanjem, ljubavlju, razgovorima u kojima sazrevamo i menjamo vidike; tako se menja svaki čovek koji vodi računa o svom duhovnom i intelektualnom sazrevanju. I da prokomentarišem poslednji deo Vašeg pitanja – da li učenike doživljavam kao odrasle ljude koji vole umetnost. Moji učenici, nekadašnji, sadašnji, su mladi, zdravi ljudi okrenuti životu i stvaranju. Verujem u njih i u njihov iskren, dobronameran i pošten odnos prema drugim ljudima. U tome im treba pružati podršku. Da, oni vole umetnost zato što vole život na pravi način, zato što imaju neiskvarenu dušu i zato što imaju svest i sposobnost da razlikuju dobro od zla i pravu vrednost od lažne. Drago mi je kada primetim da su učenici ostali  dosledni u tome i jako mi je žao kada shvatim da nisu uspeli da se snađu u ovim mutnim vremenima poljuljanih vrednosti. Katarina, Isidora, Aleksandra i Aleksandar su mladi ljudi koji su uradili mnogo umetničkih programa u srednjoj školi, ali su jednako bili uspešni i u drugim oblastima. Svi su na različitim fakultetima, od umetničkih do onih koji imaju veze sa medicinom, ali će biti uspešni zato što su vredni i dobri ljudi. Verujem da će uspeti da prevaziđu   probleme koji će se javljati, zato što imaju dobar temelj, dobre roditelje, vaspitače, uzore. Primeri uspešnih učenika koji su ostali dosledni sebi u kreiranju pravih životnih puteva su, takođe, bili deo umetničkog programa u Zadužbini. To su Branka Selaković i Bojan Marković. Oni su završili fakultete, radoznali su, svestrani, uspešni, kreativni mladi ljudi, koji su i javno potvrdili svoje kvalitete – nagrađeni su vrednim književnim nagradama za svoj rad.

 6.Kako usklađujete  pisanje sa Vašim privatnim obavezama i poslom u školi?

 Jasno je šta su prioriteti. U porodici dobijate energiju, razumevanje, podršku, stabilnost, zrelost. To vas jača iznutra i formira svest o vrednostima u životu. Radim posao koji volim i koji me ispunjava. Trenutno  osećam da mi je svaki dan u kome nisam napisala makar jednu rečenicu – promašen; mislim da bih sada mogla samo da pišem… Druge obaveze to ne dozvoljavaju; inače, moje pisanje ima svoje etape:  dugo nosim ideju u sebi, sagledavam je iz raznih uglova, prema predmetu pisanja imam analitički i stvaralački odnos, i to traje. Kad to sazri u meni, sam čin zapisivanja traje kratko, doterivanje teksta nekad traje duže, nekad kraće, zavisi… To su slatke stvaralačke muke koje prate svaku umetnost.

7.Knjiga je izazvala lep odziv čitalačke publike  u emisiji „ Uz jutarnju kafu“,  na TV Sky + i BN- u.  Gledaoci su se javljali i tražili da im poklonite svoju knjigu. Kako ste to doživeli?

 Emisija je tekla u jednom prijatnom i opuštenom razgovoru. Najavljen je događaj, predstavila sam se  pesmom, gledaoci su se javljali, pozdravili humanitarnu akciju... Sve je bilo simpatično, neusiljeno, nenamešteno... Pozdravljam voditelja Nešu, Maraju iz šminkernice, kamermane, realizatore programa... Osećala sam se prijatno. Mislim da se ta energija misli i duše prenosi i na gledaoce i da ih je to pokrenulo da se jave, pozdrave voditelja i goste, požele knjigu... To je prirodno. Umnožena ljubav spaja ljude i smanjuje rastojanje medju njima.

8.Sa najmladjim nagrađenim novinarom za humanost i širenje kulture među mladima, Nemanjom Kovačevićem u emisiji „Uz jutarnju kafu“, najavili ste da započinjete  novu humanitarnu akciju za pomoć deci iz Prihvatilišta u Beogradu. Recite nam nešto više o tome?

Volela bih kada bi to zaživelo kao ideja. Na tome se mora raditi i o tome i o načinu na koji to treba raditi moram da razmislim… Sada sam poželela da novac od prodatih knjiga pripadne Prihvatilištu za decu na Voždovcu. To je moj doprinos mojim prijateljima u Prihvatilištu, to je način da im iskažem ljubav i zahvalnost  što sam pre nekoliko godina bila deo njihovog umetničkog programa, povodom obeležavanja jubileja ustanove, u Pan teatru. Tada sam osetila veliku radost, izuzetno sam bila počastvovana što su se pesme iz moje prve knjige „Ako smo nekad znali da volimo” prvi put javno čule u Beogradu. Program je bio izuzetno lep, kreativan, topao, dirljiv.  To je događaj koji ima posebno mesto u mom srcu. U emisiji je gostovao i Nemanja, zajedno smo najavili humanitarnu akciju. Nemanja   je kreativan, mlad novinar. On  ima osećaj za važnost humanitarnih akcija u ovim teškim vremenima.  I ono što je važno, on zna kako da realizuje ideju. To je dar i treba ga umnožavati, razvijati… Mislim da je Nemanja  spreman za velika dela, oseća trenutak, prepoznaje muku, zna kako treba reagovati… Kada se poveže sa ljudima koji slično misle, akcija uvek uspeva. To je i potvrdio uspešnim humanitarnim akcijama.

9. Recenziju je radila Vaša profesorka. Recite nam nešto o toj saradnji.

Profesorka Veselinka je čitala moju prvu knjigu, moju drugu i još jednu knjigu književnih prikaza koja još nije objavljena. Napisala je recenzije, književne  prikaze o tim knjigama. Profesorki verujem potpuno, prihvatam svaku vrstu sugestije, svaku kritiku koja je uvek dobronamerna i iskrena. Uvek mi je davala snagu i verovala u mene, moj doživljaj  života i  hrabrila me u pisanju i u svemu što sam radila. Tako je bilo u srednjoj školi, tako je i sada. Prema profesorki gajim duboko poštovanje, veliku zahvalnost i iskrenu ljubav.  Na promociji su se čuli izvodi iz njene recenzije. Iskreno mi je žao  što profesorka nije bila na promociji,  doživljaj  je  potpun kada profesorka govori. 

10.Vaša poruka  za  sve ljude?

 Neka to budu stihovi iz jedne pesme.

            

               Čoveče dragi,

šta je potrebno da se desi

da se prisetiš da nebo je u tebi

i da su čežnje tvoje ka Bogu

okrenute?

Čovek si

i Bog svetli ljubavlju u tebi.

Ne zaboravi dok živiš

da se sa Bogom susretneš

da mu osmehom tihim

na svemu zablagodariš.

                      (Čovek između neba i zemlje)

 Zadužbinar Zdravko Gojković  Valentini je uručio Priznanje za postignute rezultate iz oblasti književnosti, a Prihvatilište za decu zahvalnicu za pomoć Prihvatilištu,  kuda će i otići novac od prodatih knjiga.

                                                 

                                                                                                      Tekst: N.K.

                                                                                                      Fotografije : Ivan Petrović

Posted in: