ЗОРИЦА ИРИЋ ЂОКОВИЋ, НОВИНАРКА : " РОЂЕНА ДА ПОБЕЂУЈЕ "

   У мушком свету (спорта) она храбро корача и побеђује.  Некада позната и успешна рукометашица , расни спортиста раскошног талента, а сада  угледни спортски новинар!  Сарађивла је са више медија, међу којима се издвајају :  „ ТВ ревија “, „ Црни појас “,
„ Кош “ , „ Ас “ , „ Темпо “, „ Радио 31 “, „ ТВ 5 “. Од 1990. године стални је дописник Спортског журнала.  Последњих година ради у недељнику „ Вести “ као спортски новинар и као главна и одговорна уредница . Већ десету годину је председница Удружења спортских новинара Ужица и члан Управног одбора Спортских новинара Србије. За рад и стваралаштво у области спорта, награђена је 2005. године у избору Спортског савеза за најбољег спортског новинара. Са поносом истиче  да је дугогодишњи волонетер Црвеног крста Ужице. Члан је Удружења новинара Србије Унс - а. Главна и одговорна уредница „ Вести “ , Зорица Ирић Ђоковић , на двадесетпетогодишњицу бављења спортским новинарством , открива нам тајну свог трајања,  говори нам о спорту некад и сад , о радости игре које више нема , о дружењу, о томе колико спорт  формира моралне вредности и здраву животну филозофију код младих људи, а овом приликом присетила се и својих  спортских почетака.

 

- Када бих могла да се вратим у време када сам почињала да се бавим спортом мислим да ништа не бих мењала. Тај период у ужичком рукометном клубу који је временом мењао име од Текстилца, преко Цвете Дабић, па потом Фротекса био је испуњен и препун ентузијазма, који је по мом мишљењу једна од најважнијих карика успеха и дугог трајања у спорту. Бавила сам се оним што волим, чему сам посвећена читавог живота. Уз рукомет сам упознала пријатеље, путовала, стицала нова знања, научила да у животу има успона и падова, и да кад паднеш мораш брзо и да устанеш.

  Време проведено уз рукометну лопту је сигурно један од најлепших периода мог живота. И сада понекад док прелиставам пожутеле листове исечака из новина, гледам фотографије из тог периода и са сетом помислим на време када се журило на тренинг (нисмо смели да каснимо), на припремни период, кога бих се у то време веома радо одрекала, а ето сада ми недостаје, на трему док утакмица не почне, знате оно када вам у стомаку све „ковитла“ док судија не означи почетак неке јако важне утакице. Сећам се путовања, песме која је почињала од тренутка када кренемо из Ужица и трајала све до одредишта. Сећам се гроба Хајдук Вељка у Неготину, сладоледа у Зајечару, МОСИ – игара, пице у Даниловграду, примљеног гола са пола терена у Крушевцу, сендвича пре утакмице са Радничким у Београду, ишчашеног рамена у Великом Градишту, невиђене кише у Котору... Ма то је био стварно један невероватан периоду у животу.

Спорт и политика не иду заједно

  - Спорт данас и некада! То Вам је исто као када поредимо време у коме смо пријатеље стицали , а не додавали. Време када смо по цео дан као клинци јурили за лоптом у дворишту, а данас моје дете  са рачунара не могу да истерам напоље . Имали смо слободу, правили смо грешке, али смо научили шта значи успех и одговорност. Данас ми се чини да је све другачије, па и сам спорт. Навешћу само пример. Недавно сам путовала са одбојкашицама Јединства у Градачац (БиХ) на Меморијални турнир. Девојке се нису чуле у аутобусу. Једноставно мобилни телефони су њихов свет. Нема песме, смеха и лудорија са почетка ове наше приче. И мислим да је у томе суштинска разлика у времену некада и сада. Више се играло из љубави, а данас ми се чини да тога нема. 

Сведоци смо  и ових немилих сцена које се дешавају на спортским теренима, где се навијачке групе окупљају не ради навијања већ зарад вербалног дуела али и физичког насртаја на противничке навијаче. Све је то одраз тренутне ситуације, и док год се политика буде мешала у спорт мислим да нам неће бити бољитка. 

Шта Вам је спорт донео , а шта одузео?

- Живот једног спортисте увек је испуњен превеликим одрицањем, трудом и залагањем. Сваки прави спортиста зна шта је ред, рад и дисциплина. Без тога нема ни успеха. Заузврат спорт ти донесе најлепше успомене, пријатељства и оно најважније, донесе ти животну филозофију да  корачаш кроз живот  весело и смело, уздигнуте главе. Јер живот ма колико био леп са собом носи низ разочарења, а само онај ко рескира тај и добија. 

Новинарство -  једна од најлепших професија

 

Како сте из спорта упловили у новинарске воде ? 

- Некако сам одувек знала да ћу се бавити спортским новинарством. Зашто не умем ни сама да објасним! Вероватно што ми је овај посао омогућио да и даље останем у  спортским водама. 

Коју сте прву утакмицу пратили као спортски новинар ?
 

- Не сећам се баш  свог првог текста, али знам који је био први који је објављен у Спортском журналу, чији сам дописник од првог дана. Занимљиво је да уопште није био извештај са утакмице већ текст, односно критика на рачун манифестације која се одржавала у спортској хали , а која није имала никакве везе са спортом. Текст је изашао 18. маја 1990. године под називом „ Вашар важнији од бодова “. Рекла сам да сам још играла рукомет и писала за новине, а десило се да због тог „ Вашара “  нисмо могли имати тренинг па је тако настао  мој први текст у данас најчитанијем спортском дневном листу. А било  је у почетку невероватних ствари, од тврдње да не умем да радим посао , шта ћу ја женско у спортском новинарсту, па када су текстови почели да излазе, онда су кружиле приче како мени то неко други пише. Било је и занимљивих ситуација као када ме је представник ФК Борац из Чачка, док сам чекала протокол пре утакмице, питао: „ Стварно Ви извештавате за Журнал? А како ћете оценити играче? “ На то његово питање одговорила сам : „ Онај ко буде најлепши на терену добиће највећу оцену! И оставих човека отворених уста да гледа како излазим из службених просторија.“ Наравно да тако нисам учинила, већ је највећу оцену добио онај фудбалер који је био најбољи на терену.

Могу рећи да је у време када сам као апсловент Правног факлутета почела да радим као дописних Спортског журнала из Ужица нимало није било лако „пробијати се“ у овом тада мушком послу.

           

Главна и одговорна  уредница сте ужичких „ Вести “. Колико је тешко водити најутицајну  и најцењенију  новинарску кућу  у Ужицу ?

- Никада нисам новинарство доживљавала као такмичење у утицају, већ као начин да се истинито, правовремено и пре свега објективно информише јавност. Наравно овде морам поменути и колеге дописнике који такође заиста сјајно раде свој посао. Велика традиција куће у којој радим обавезује али и захтева нове начине прилагођавања медијском тржишту, што није увек лак посао.  Вести постоје 74. године, ту је и наш „ Радио Ужице “ који ради  44. године , а наш „ мезимац “  је портал Инфоера.

А на ваше питање колико је тешко уређивати једну новину као што су Вести, одговор је да када имате добар тим победа је загарантована.

 Данас је нажалост у Србији , само лоша вест – добра вест, тј. она која продаје новине. Како се  Ви на месту глаавне уреднице борите против опште депресије ,  сивила  и сензационализма у новинарству ? 

- У праву сте у потпуности. А ако ме питате зашто је то тако, па једноставно зато што је данас српско новинарство оличење осредњости, зато што се појединици овим послом баве површно, и што је све више оних „ гугл новинара “ који не одлазе на терен, већ мисле да се „ из столице “ могу бавити истраживачким новинарство.

Када сам почињала да се бавим новинарством ексклузива није било оно што сте пронашли и ископали на „Фејсу “ или Твитеру, већ си морао своју причу да тражиш на терену. Сећам се да су старије колеге у Вестима, од којих смо сви учили, увек говориле, нема седења у редакцији, изађите напоље, седите у кафић, будите са људима. И тако су настајале приче, оне праве, истинске, животне. И дан данас ми у стомаку нешто заигра  када осетим да сам на дохват неке добре приче.

На жалост, од појединих ружичастих медија тешко да може да исплива нека добра, права и поучна прича. Мислим на националне медије, од којих све то и потиче. Како се ми у унутрашњи боримо против тога? Истином и професионализмом. У редакцији Вести раде искусни новинари, који одлично знају да прича некада има и две стране. Увек извор треба проверити,  па потом писати. Добар новинар не мора све да зна, али мора да зна ко је тај ко зна! Новинарство је једна од најлепших професија, оно вас просто опије, и ко једном загази у ове воде тешко се може њих ослободити. Кад проради адреналин у вама, то је знак да имате добру причу. А очигледно да у редакцији Вести адреналнина има итекако!

 Колико  је афирмација тј. писање о спорту , младим, традицији и правим предностима, битна у овим незгодним временима ?

- За мене је спорт на првом месту и мислим да се афирмисањем спорта на прави начин презентује и здрав начин живота. Није фраза ако кажем да се на тај начин млади људи усмеравају, постају бољи и часнији људи. Зато без обзира у каквим временима живимо, спорт и млади морају имати доминантно место. Да се више пише о позитивним примерима, било би нам и лепше и позитивније бисмо размишљали. Спадам у круг људи који не дозвољавају да негативне мисли и мрзовоља доминирају и управљају животом. Увек их игноришем и крећем у акцију, без страха од промашаја. Ако и погрешим, сам покушај ће учинити да се осећам боље и помоћи да наредни корак буде још успешнији. Зато волим да пишем о спортистима и истичем добре примере.

Пошто сте мајка једне Гимназијалке, је ли она наследила од Вас таленат за спорт или је наклоњена  уметности? 

- На моју  велику  жалост Теодору спорт не привлачи. Као и сваки родитељ и ја сам њу док је била мала покушала да уведем у свет спорта, али када је напунила петнаест  година само је дошла кући и рекла: „ Мене тај твој спорт не интересује ! “ Ипак задовољна сам што видим да је у неким другим областима наследила тај победнички дух и менталитет борца, а то је оно што је у животу и потребно.

Порука за младе колеге.

- Немојте носити страх од неуспеха и недозволите да вас збуњује страх од успеха. Будите храбри и постићи ће те све што пожелите! Читајте што више, радите на себи, „крадите“ занат од старијих колега, и покушајте да се одупрете овом савременом таласу српског новинарства. Ви сте његова будућност! 

Текст : Немања Ковачевић

Фотографије: Приватна архива

Posted in: