Славица Јовановић, новинарка: " Tајна је у једноставности "

Дама која плени осмехом, шармом и младалачким изгледом. Искрен, позитиван став према животу и људима, радовање малим стварима су њена свакодневница. После бурних, а уједно и најлепших двадесет година проведених у дописништву РТС –а у Ужицу, новинарка Славица Јовановић присећа се детињства, почетака бављења новинарством и најлепших година проведених у тој медијској кући. Даје нам одговор како сачувати углед новинарске професије и прича о изазовима са којима се свакодневно сусреће.

- У дописништву сам дуже од две деценије, веома бурно време, са много промена, пре свега политичких, које, ма колико се опирали неминовно и превише утичу на живот, а на новинарство нарочито. Не може се говорити о цензури у класичном смислу, али сигурно је да постоји нека врста и цензуре и аутоцензуре. Углавном свако од нас зна шта су правила куће, ТВ, радија, новина у којима радимо, које су информације битне и на који начин  се саопштавају. Такође, бесомучна јурњава за информацијом, ко ће бити први, ко ће више детаља саопштити је оно што је скоро свакодневни притисак. Није лако издржати те притиске и редакције, уредника, ту „глад“ за таблоидним детаљима, као „музичке жеље“ оних који се сматрају моћницима било које врсте, али то је и ствар каквог-таквог очувања професије, често по цену сопствених нерава.

 Одакле љубав према новинарству и да ли је у Вашој породици било новинара?

- Љубав према новинарству дошла је после неких других љубави, без узора у окружењу. Факултет сам завршила са жељом и намером да радим у недељним новинама, а телевизија је била последња на листи интересовања, али се испоставило да ми је ипак била суђена.

Каква Вас сећања вежу за детињство, студентске дане, Ужице и колико Вам је породица били подршка у почецима бављења новинарством?

- Имала сам дивно детињство у селу и данас ми је жао што не стижем да виђам своје другаре из тих дана. Гимназијски дани у Ужичкој гимназији и студентски на Факултету политичких наука у Сарајеву имају посебно место у мом срцу и драго ми је што сам још увек у контакту, што се препознајем, са својим школским и факултетским колегама које је живот одвео широм света. Што се породице тиче, имала сам ону нормалну подршку за свој избор, иако би били много срећнији да сам одабрала да се бавим неким другим послом.

 Како данас доживљавате новинарство?

- Некада је било важно лепо написати или изговорити информацију. Било је вероватно и више времена, све много мирније и спорије. Данас када информације путују невероватном брзином, када  читалац, слушалац или гледалац очекује информацију што пре, када су рејтинзи постали врховно начело, новинар је под сталним притиском да нешто не пропусти, да стигне све и одмах. У мноштву медија треба изборити своје место и све то носи и велики стрес, ментални и физички напор, па не чуди што је новинарство при врху професија које „не стижу до пензије“.

 Колико су данас новинари објективни у смислу преношења информација?

- Управо та „ јурњава “ за информацијом на коју су новинари принуђени, јер то редакција тражи, узима данак објективности и све чешће се користе неименовани извори, полуинформације, што може да буде веома опасно. Уосталом, сведоци смо колики суноврат нам је професија доживела не тако давно управо због трке да будеш први у извештавању, и то обично пре него што се  нешто догоди. Сведоци смо да се последњих година све више појављује необразованих, некултураних, неваспитаних људи који раде у медијима, а који себе називају новинарима.

Шта мислите како у овим незгодним временима сачувати углед новинарске професије?

- Тешко га је сачувати када је Кодекс постао празно слово на папиру.  Неки људи свој „стил “ граде на неваспитању, безобразлуку, некултури и тај безобразлук и неваспитање су нам се готово наметнули као образац у свим сферама, а не само у новинарству. Ипак, верујем да људи у највећем броју препознају истину и добро „читају“ између редова, а само квалитет и квалитетни људи опстају на дуге стазе.

Људи које гледамо на ТВ, често изгледају другачије или стекнемо погрешан утисак о њима. Шта мислите да ли људи више гледају физички изглед новинара и водитеља или више слушају оно што они говоре?

- Телевизија у суштини јесте најпре медиј који се гледа, затим начин на који се нешто саопшти па тек оно шта се каже. И то је закон телевизије. Али то не значи да је лепо, односно пре свега пријатно лице једина улазница. Напротив. У овом „видео“ времену гледалац примети и детаље, и дешава се понекад да мање битно (од одеће, фризуре, изгледа у целини...) може да постане важно.

 Како објашњавате  све већи број младих новинара којима је циљ да се појаве тј. „сликају“ на ТВ?

- Живимо у времену „глобалног села“ и нормално је интересовање младих за сликање јер је то начин да привуку пажњу. Oзбиљнo новинарство са тим нема никакве везе. Сликање ради сликања, да се види и буде виђен није новинарство, већ лична и то најчешће лоша промоција. Да не говорим о томе колико је телевизија озбиљнија ствар од сликања. Рецимо то би могло да се посматра као тренутна мода која полако пролази, јер постоје и "селфији", зар не?

Младалачки изглед, харизма која плени и осмех су Ваши заштитни знаци. С обзиром на то да је новинарство једна од стреснијих професија, како успевате да сачувате сву ту доброту којом зрачите, у чему је тајна?

- Не бих баш о харизми, то је питање за друге и ствар перспективе. Ако има тајне то је један искрено позитиван став према животу и људима, радовање малим стварима, задовољство у лепим тренуцима, љубав према себи и другима. Избрисати „мрачне“ стране и људе кад год је то могуће. Заиста верујем да позитиван став привлачи позитивно, осмех изазива осмех, добро доноси добро. Иако ме живот понекад демантује, не одустајем да верујем у то.

 Јесте ли планирали да у будућности реализујете ауторску емисију на РТС – у?

- Дописник је дописник читавог живота. Како ми волимо да кажемо стално „виси на чивилуку“ и ту нема много избора. Ипак оно што волим да радим то су лепше, мирније ствари и стране, репортаже, разговори с неким обичним, нормалним, паметним, малим – великим људима. Понекад се заситим дневних информација и пожелим да побегнем у друге области. Наравно ти излети у документарно, у путопис, репортажу, оно што зовем „људи говоре“ пријају и помогну да се лакше прође кроз оно што је „дневно“, а што најчешће подразумева политику, проблеме и слично и као потрошна роба траје, као и свако чудо, ни три дана.

Који прилог или снимање из досадашње каријере бисте описали као најдраже и најинтересантније, које ћете увек памтити?

- Увек ћу памтити неке дивне људе, које сам сусретала по планинским врлетима, a који у себи носе ону истинску и исконску мудрост. Памтићу такође и неке изузетне људе који су најбољи у својим професијама, а који су тако једноставни, нормални, скромни. Памтим много места, ситуација, људи и срећна сам када после много година дођем на иста места, сусретнем исте људе с којима ме повеже та нит пријатељског препознавања. Много је дивних сећања и тренутака, превише за овај простор. Можда једног дана, када не будем журила у монтажу и запишем сва та сећања, бар за себе.

 Је ли тешко бити присутан у јавности и како објашњавате предрасуде везане за јавне личности? 

- Можда овај посао мало више обавезује, у смислу да мораш да будеш бољи, али бар овде и сада, када је толико „јавних“ личности то више није нешто посебно важно, а ни тешко. Предрасуда вероватно има, а како да их нема када су нам као јавне личности наметнуте старлете, аналитичари опште праксе, тзв. „звезде“ које се „гађају“ етикетама одеће, маркама аутомобила, чији су врх сега-мега школице. Нормално је да, збуњеном читаоцу или гледаоцу не преостаје ништа друго него да о јавним личностима мисли лоше. Наравно, ако вас људи сваки дан виђају у аутобусу, на пијаци,трафици, нормалним местима и ситуацијама, нема ту неке посебне јавне личности. Посао као и сваки други,само га радиш добро или не.

Порука за младе новинаре.

- За оне који хоће да се баве озбиљно новинарством, а знам да има много паметних, добрих, вредних младих људи, много више него оних других који су само бучнији, савет је да стално уче, јер брзо се мења технологија и све друго, да шире своје знање и образовање и да увек буду своји.

Немања Ковачевић

Posted in: