Иван Босиљчић, глумац : " Моје Ужице ... "

„ Верујем да  нам се све жеље испуњавају, само не одмах. Треба бити стрпљив и све дође кад – тад, на своје. Жеље не напушају нас, него ми њих. “  , поручује Иван Босиљчић, након примња повеље града  Ужица.

Његов животни мото био је „ Једног дана...“  Ношен овом жељом  изгарао је од посла. Учио је свуда, а од живота највише. Умео је да разуме „ знакове поред пута , што потврђују значајне улоге и огромна популарност. Данас као зрео човек и глумац у зениту славе добио је повељу свог родног града и проглашен је за ужичког амбасадора.

Верујете ли у ону библијску да нико није пророк у свом крају , односно да је јако тешко да вам  средина у којој сте поникли призна успех?

-Заиста никада нисам искусио ту библијску... У Ужицу сам се увек осећао најслободније,  увек сам радо дочекан од својих суграђана. Моји стари пријатељи, родбина, успомене ми много значе.  Важан ми је и Нови Сад јер је он мој други родни град. Имам и негујем тај осећај припадности. У Београду је много велика гужва и тешко се стичу пријатељства, а  ја држим до људи... Када је реч о признању које сам добио, мислим да је раније било пречих људи, који су требали да буду награђени и који су заслужнији.  Наравно, поштујем признање које сам добио , али волим Ужице истим жаром и без награде.

Кад смо код награђивања  добитник сте бројних признања. Које Вам је најдраже ?

-Можда је то Стеријина награда за улогу Манета у Зони Замфировој. Небојиша Дугалић и ја смо први глумци у историји Српског театра који су за мјузикл добили Стеријину награду. Драга ми је и моја прва  награда за младог глумца на сусретима „ Јоаким Вујић “ за улогу Луде  у представи „ Богојављенска ноћ “ – 2000. године коју сам играо у ансамблу Народног позоришта из Ужица.

Од кога сте наследили дар за глуму и какве Вас успомене вежу за студентске дане?

-У мојој породици било је педагога, васпитача, просветних радника, сликара...  Професионалних глумаца није било. У детињству нисам ни помишљао да се бавим глумом. Нисам слутио да ће она бити мој животни позив. Дуго година сам се бавио фолклором као члан културно уметничког друштва „ Први Партизан “. Волео сам и да рецитујем. И заправо те рецитаторске сфере су ме одвеле на пут глуме. Уписао сам академију  у Новом Саду који ми се тада чинио веома далеким. Моја генерација и друштво  остали су у Ужицу  уживајући  све чари последње школске године, а ја сам морао да ту четврту годину  ванредно завршим. Велика утеха било ми је пријатељство са нашом познатом каратисткињом Јеленом Баковић, Ужичанком која је тада такође прешла у Нови Сад да се бави спортом. Дуго ми је требало да се навикнем на нови град и друге људе. С тога сам касније знао свој успех да ценим много више.

Кажу  да је код глумаца стално присутан тајни флерт са публиком?

- Тренутак! Како ћемо да дефинишемо тај тајни флерт? Прво флерт се везује  за нешто површно, кокетно, као неко очијукање. Верујем да се у публику гледа очи у очи и да се са њом срећете лицем у лице. Са сцене не видим добро људе, већ само њихове обрисе и мислим да то не треба да буде тајни флерт , него јавно гледање. У мене сви гледају јавно, па онда и ја гледам, али не очима него срцем. Својим радом стојим пред тим људима. И тако једни уз друге заједно узрастамо.

Вероватно да сваки стварлац има лични  резервоар одакле се напаја. Међутим шта најчешће  инспирише уметника на сцени?

-То зависи од фаза у којој се глумац налази. Прво ми је требало да победим фазе стидљивости и неке своје несигурности. Када сам то успео онда сам почео да креирам, и било ми је потребно да не говорим само у своје име него да будем део неког ансамбла, јер ансамбл је невероватна снага. Сада сам у фази да ми је најбитније са ким радим. Чак не више то шта радим , јер са добрим људима и од неких осредњих прича направите изврсне представе. Док са некима који не знају шта хоће и генијални комади буду неупотребљиви у позоришном смислу. Имао сам среће да са овим другима до сада нисам имао сусрет. Бог ме је погледао и дао ми стварно сјајне људе од којих сам само могао да учим.

Више пута сте говорили да вам је вера јако важна. У којој је мери она утицала на ваш живот?

-Много. Сматрам да је наша вера изузетно практична и да се може употребити у комуникацији са људима, у послу,  љубави, односу према самом себи тј.  у сваком аспекту живота. Уопште нисам присталица  мистификације вере и религије. Пре десет дана дошао сам са Хиландара и одатле управо носим важне лекције.  Не треба филозофирати, ни теоретисати , већ делати. Ако ћемо да се мењамо у складу са нашом традицијом и вером, то радимо сада, овог тренутка, а не одлагати од понедељка , до понедељка. Све промене иду сада одмах, јер су нам оне потребне. Нама је као народу заправо на националном нивоу неопходно велико покајање и повратак Господу.

Имате много обавеза, представа, снимања... Претпостављам да имате мало времена за породицу.

-Напротив, породица ми је на првом месту. Као духован човек знам шта мора имати приоритет.

Од недавно сте постали родитељ. Како се сналазите у тој улози?

-Дивно! Дуго сам чекао на ту улогу  и Бог ми је очигледно дао супругу и дете када сам за то био спреман. У браку  ми је угодно, удобно и тврдим да је брак велики благослов.  Брак је велика и дивна ствар !

Коју особину цените код других људи?

-Пре бих почео од онога што не ценим. Не волим лење људе. Мислим да из лењости иду и друге људске мане. С друге стране волим вредне људе, оне који су свесни свог талента и који побожно и скромно прихватају своје велике дарове.

Која би пословица најбоље описала Ваш карактер?

-Мислим да би то био један мото који сам често следио док сам био у Ужичкој гимназији. Тада сам желео да пишем и да говорим поезију.  Имао сам велике снове као и сви млади у тим годинама.  Стално сам говорио : „ Једног дана...“ Верујем да  нам се све жеље испуњавају, само не одмах. Треба бити стрпљив и све дође кад – тад на своје. Жеље не напушају нас, него ми њих.

Имате ли неостварених жеља везаних за глуму?

-Имам. Волео бих да играм више неке историјске комаде.  Мени као човеку из публике и као глумцу фали један велики филм или ТВ серија о Немањићима.

Порука за младе глумце;

- Поручујем  им да буду вредни и свесни свог талента.  За успех је неопходно много рада и труда. Такође, потебно је веровати у оно што радите  и да никад не одустајете. За свакога постоји његово време и успех који га чека. Неки људи прерано „ изгоре“ у својим жељама. Зато треба сачекати право време. Дакле, ваља бити упоран и стрпљив!

                                                                          Текст : Немања Ковачевић

                                                                         Фотографије : Иванова приватна архива

Posted in: