Александар Јеремић, лекар и активиста СНС-а : "Неопходна рехабилитација"

„Сматрам да су политика и медицина у  нечему сличне.  Обе имају за циљ рехабилитацију. У ствари   требало би  да имају. Баш  зато сам хтео да ове две професије објединим како би био  делатан  и користан на оба поља, истиче др Јеремић. “

У предворје изборне утакмице  поразговарали смо са др Александром Јеремићем, лекарем опште праксе ужичке Опште болнице и председником Oпштинског одбора СНС- а у Чајетини. Анализирајући мотиве за политичким ангажовањем, домете предходне власти и актуелну друштвену проблематику, др Јеремић наглашава да су време, континуитет и озбиљни резови на републичкој и локалној орбити неопходни на путу у одрживо друштво.

Шта Вас је мотивисало да почнете да се бавите политиком ?

- У време када сам завршавао Медицински факултет и планирао да се професионално вежем за родну Чајетину сколиле су ме многе недумице, дилеме... тешка питања. Чинило ми се да  друштвена проблематика која с годинама постаје све тежи баласт може другачије да се третира и да је пут у  бољи живот изводљив.

Сматрам да су политика и медицина у  нечему сличне.  Обе имају за циљ рехабилитацију. У ствари   требало би  да имају. Баш  зато сам хтео да ове две професије објединим како би био делатан и користан на оба поља. Нисам могао да будем имун на чињеницу да огроман  број младих , образованих људи који је попут мене настојао да се врати у Чајетину једноставно није успео у својој намери. Желео сам да спречим одлив ових  писмених, квалитетних  људи јер сам знао да је њихово анагажовање непоходно у домаћим срединама. Будући да су незаменљиви  носиоци прогреса  сматрао сам да их треба обавезно задржати! Свака озбиљна  локална самоуправа мора ово да прихвати као императив!

Од када сте члан СНС – а?

- Седам  је година од како под окриљем ове партије настојим да реализујем свој политички ангажман. Препознао сам се у једној новој причи и до тада  другачијем  заокрету на политичкој сцени. Допала ми се енергична спремност за разрачунавањем са моралним дефетизмом, запарложеним уверењима и ситним политиканством . Много је нас који смо тада пожелели да  пружимо свој допринос у успостављању хуманије друштвене матрице.   

Шта је оно што највише замерате претходној власти?

- Много тога... Привреда је доведена у катастрофално стање. Култура, судство, здравство, школство... односно све области живота су обремењене многим мањкавостима. Чини се да је и сам живот усмераван погрешном филозофијом  опасно девалвирао. Заиста је тешко да за ове четри године, колико смо присутни на  политичкој сцени нагомилане проблемске наслаге буду решене обзиром да су се таложиле више деценија. Илузорно је очекивати да се може  тако брзо  потрети све што је годинама урађено. Захтевана  политичка и друштвена исправка тражи време, континуитет и озбиљне резове. А онда је исход сасвим известан – складна тј. хармонична стварност.

Ово важи и за политику на локалном нивоу ?

- Наравно. Да би се промовисао жељени курс  мора се  најпре укинути дугогодишњи монопол над животом, који је успоставила локална елита. Сви са болом констатујемо да Златибор није оно што је некад био. Традицинално изграђене објекте, те драге, памтљиве, архитектонске драгуље  заменили су агресивни суседи – вишесптатнице које са датом историјом места немају никакву везу. Рогобатни објекти, раскопане улице, земљишта без решених  имовинско- правних односа, недефинисана стратегија изградње  и експлозија  градитељског кича жива су слика данашњег урбанистичког концепта Златибора. Ако се овом дода и константан одлив становништва из ове регије односна проблематика добија алармантан карактер. Елем, од постојећих 21-е месне заједнице у 16 је последњих осам година  значајно  редукован број становника . У већим  месним заједницама број се смањио за 100 – 150 становника , а у мањим за  60, 70 . Села су остала без младог живља и све се укалапа у  онај дирљиви документарац „Празно гнездо птице ластавице“. Даље, све оно изворно по чему је Златибор био познат као што су : манифестације, сајмови, сабори ручне радиности, прела и посела, сели се полако у заборав.   Манастири Дубрава и Увац, због недостатка  прилазног пута остају нереализована дестинација многих. Овом треба додати и неразвијени сеоски туризам, затим  потпуно маргинализована подручија каква је рецимо Чајетина која нема ни аутобуску станицу, пијацу... Чувена гондола која је један од капиталних пројеката , (но свакако  мање важна од изградње водоводно - канализационе мреже) и која  је у жижи медија већ дуже време ври од од проблема.  Почев од спорног земљишта па до недостатка потребне документације. Али зато постоји опрема за коју је дато 10 милиона евра и која сада лежи  по ливадама!

Како ћете решити  проблемe везане за  гондолу ако дођете на власт ?

- Приоритетни задатак би био решавање проблема спорног земљишта које је требало да остане у државном власништву тј . у власништву републике Србије. Уз широку подршку државе и са обезбеђеном пратећом законском регулативом, овај  пројекат би морао да се заврши јер су огромна новчана средства издвојена за њега. Нарвно морамо и да испоштујемо потписани  међународни уговор.

Има ли још планираних задатака?

- Свакако.  Важна је како  реконструкција и изградња путне инфраструктуре у свим месним заједницама , тако и реконструкција електромреже на читавој територији општине Чајетина. Затим, неопходно је форсирати пољопривреду кроз: субвенције локалне самоуправе, јефтине кредите, и сл.  Такође, императив је и вратити Чајетину у туристичку понуду и хитно је спасити од даље деградације!

Ваш политички савет:

- И у политици и у животу како, каже Хипократ, важи исто правило:  „ За опоравак је потребно време али, такође, и прави услови! „

                                                                                                                          

                                                                                                                          Текст : Р.В.

Posted in: