„ Живот са пластичним крилима “ ~ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

„ ... Изаберале смо одличан текст, једну тешку мелодраму, са доста комичног и указале на духовне стрампутице анорексичне културе и потврдиле све присутну немоћ ..... “

Ужичани су имали прилику да у среду 20. априла погледају сјајну позоришну представу „ Пластика “ у режији Сузане Петричевић. Глумице Нела Михаиловић и Сузана Петричевић у упоредном интервјуу анализирају себе, наметнуте вредности и време у коме живимо.

Какве вас успомене вежу за почетке бављења глумом ?

Нела : Кренула сам да глумим у двадестој првој години, када сам уписала Факултет драмских уметности. Никад пре тога нисам желела да будем глумица, већ лекар и уписала сам медицину. Међутим, након две године сам схватила да то није прави избор и направила сам рез. Не знам како, али одлучила сам да је мој живот глума. Осетила сам то негде „ унутра “. Вероватно, зато што сам имала много пријатеља који су имали искуства на Академији и који су их делили са мном. На крају, мислим да је глума мене изабрала.

Сузана : Мајка ми је била првакиња Сомборског позоришта, и буквално сам рођена у позоришту. Природно окружење и одрастање са уметницима је допринело да се бавим овим послом. Била ми је жеља да једног дана будем као мама и то ми се испунило. Драго ми је што сам вечерас у Ужицу. Пре тридесет две године играла сам овде последњи пут са Ужичким ансамблом. Тада сам мењала глумицу Дивну Марић која је отишла на трудничко боловање и вечерас када ми је пришла сетила сам се свега и јако сам се обрадовала. Не могу да верујем да се уопште није променила тј. да је сачувала младалачки изглед. Сви комлименти за Дивну!

У време „ пластике “ и популарисања људи са моралне маргине , како очувати статус и значај културе у друштву ?

Нела: Јако је важно имати свест о себи , и не подлећи компромисима. Мислим да је најважније оно што као појединац можеш да урадиш . Када би овако поступала већина живот би био мање напоран...

Сузана : Ево вечерас смо обе показале како се то ради. Дакле, изаберали смо одличан текст, једну тешку мелодраму, са доста комичног и указале на духовне стрампутице анорексичне културе и све присутну немоћ. Позориште мора да има васпитну улогу и да нас чува од најезде површног, инертног и простачког. Ова представа вечерас у Ужицу је одбрана позоришта. Сала је била препуна. И то је највећи комплимент. Свака роба треба да има свога купца, али уметност не би смело да буде распродаја. Уметност не трпи компромисе!

Колико је битно да круцијалне животне одлуке доносимо срцем ?

Нела: За мене је то најважније. Срцем сам бирала посао и мужа. Глумом се бавим и дан данас и после толико година и даље је обожавам . Не кајем се што сам је изабрала за животни позив.Мужа сам срела пре више од двадесет година и ево нас данас заједно, богатији за две кћерке. Како сам најважније одлуке у животу донела срцем, то ћу саветовати и ћерке да исто чине. Калкулисање не подносим!

Сузана: Код мене је ситуација мало другачија. Испоставило се да сам изабрала погрешног мужа али и професију. По природи сам била јако стидљива и требале су ми године да се опустим и да постанем оно што сам сада. Мада, са друге стране што каже народ : “ Од чега мука, од тога и лек “ односно, глума може да буде терапија и да помогне у елиминисању страхова, несигурности тј. да убрза зрење личности.

Улога мајке је , претпостављам, ипак најважнија одлука ?

Нела: Свакако. Кћерке см добила мало касније, па сам ту улогу схавтила јако озбиљно и у складу са годинама. Чини ми се да ми је ова улога помогла да све наредне играм још боље.

Сузана : И за мене је улога мајке изнад свега. Шта је веће под овим небом од ове везе родитеља и деце? Захваљујући њој и свет постоји од искона.

Чему су Вас претходне године рада научиле ?

Нела : . Живот и јесте саткан од тога да учите из својих успеха, али и из грешака. Успони и падови вас обликују и чине оним што заиста јесте.

Сузана : Године су ме научиле су ме да будем толерантнија. Перфекциониста сам и падала сам у ватру због ситница. Временом сам схватила да морам да се мењам. Научила сам да будем „мекша“. Схватила сам да је понекад важно бити трпељив, и чекати право време за делање.

Бавити се глумом у земљи Србији није нимало лако. Имате ли утисак да овде живот некада претекне глуму, уметност уопште ?

Нела: Врло често. Живот све више подсећа на нереални филм, у коме су могући незамисливи обрти и ситуације. Престали смо да се изненађујемо.

Сузана : Често помислим да нема граница између живота и глумишта.... Прошла сам кроз тешке тренутке. На прави пут ме је вратила глад. Била сам у ситуацији да нигде не играм. Имала сам ћерку и била ми је потребана рехабилитација. Родитељи су ми пружили помоћ. Била сам заборављена од свих из „света културе“ иако сам својевремено пунила сале у позоришту Звездара театру, Атељеу 212 , Народном позоришту... Међутим, како то бива: “ Не оставља Бог створа свог“, нашли су се пријатељи... Почела сам да радим. Живот је добио други ритам. Кћерка се удала и частила ме дивним унуцима. Шта ми треба више ?! Тренутно сам и првакиња Народног позоришта у Београду. Играла сам и играм у Звездара театру, Атељеу 212, Позоришту „Бошко Буха“, Београдском драмском позоришту и у УК „ Вук Караџић“ .

Заједно играте али сте повезане и ван сцене. Да ли је сарадња добра на оба поља?

Сузана: Наравно. Нела је моја снаха. Ми смо различитог темперамента. Али разлике нас сједињују. Будући да је рационалнија често ми је ослонац у олучивању. А изглед и квалитет у сваком смислу се подразумевају.

Нела: Све похвале за заову! Она је професионалац на сцени и у животу!

Како гледате на проблем идентитета савременог човека ?

Нела : У представи коју је режирала моја заова Сузана, видели смо како изгледа живот на крилима пластике. Упознали смо профиле две жене које су ишибане временом и које носе прегршт животних ожиљака. Ове животне ране не лече скалпели ни пластичне операције. Лек је у оном што нас чини људима – разумевању, подршци и искености...

Сузана : Човеку који хоће да буде човек није лако, одвајкада. Али то је изазов! Суочи се са собом и победио си све.

Природом посла сте упућени на новинаре. Да ли сте задовољни овом сарадњом?

Нела: Требало би да постоји комисија која би одлучивала ко може да се појави у медијима, а ко не. Али, нажалост овде та служба не постоји. Правим новинарима као ни паравим уметницима није лако. Затрпани у мору оних без професионалног покрића и моралног достојанства често остају ван живог дискураса, смештени негде на периферију живота. И ово је трагедија.

Сузана: Слажем се са Нелом и додајем да је ова срадња између новинара и глумаца често последица трулих компромиса. А то не би смело. Сви вапимо за истином и правим људским контактима.

Како стати томе на пут ?

Нела: Не знам решење, а да знам свуда бих га јавно рекла. Могу само да кажем да ћу своју децу учити да буду честита и поштена, иако сада делује да је са таквим особинама тешко опстати у оваквом друштву.

Сузана: Стаћемо на пут онда када престанемо да се лажемо, тј. онда када истина буде свима императив!

Ваша порука нашим читаоцима ?

Нела: На све сам дуго и стрпљиво чекала. И све је дошло у своје време. Баш како је требало. Дакле, само стрпљења!

Сузана: Како каже мудри Његош: „Чашу меда јошт нико не попи .... “