Nemanja Kovačević, novinar i voditelj: „Ko to tamo ubija tradiciju?!“

 

„Ne znam šta se dešava, ali u našoj zemlji  svuda se sklanjaju i zabranjuju čuvari tradicije. I dalje je tabu tema pričati o srpstvu, a kamo li istaći javno da si ponosni srbin. Nažalost, iako sam po logici stvari trebao da nastavim serijale Nene Kunijević, od rukovodstva RTS-a nisam dobio podršku. Glavna i odgovorna urednica Zabavne redakcije Olivera Kovačević mi je rekla da se ti serijali više nikada neće snimati, a da za mene na RTS-u i dalje nema mesta jer je još uvek aktuelna zabrana zapošljavanja, iako su za vreme njenog mandata mnogi dobili svoje ugovore. Ništa ne čudi, s obzirom da je njenim dolaskom na tu funkciju tradicija potpuno nestala, kao da je nikada nije ni bilo. Obraćao sam se i vrhu Države, ali izgleda da nikome nije stalo do opstanka naše kulture i tradicije",  istakao je Nemanja.

Iako ima samo dvadeset osam godina, Nemanja Kovačević, novinar i voditelj, ove godine obeležava dvanaest godina rada u medijima. U njegovoj bogatoj novinarskoj karijeri snimio je do ovog trenutka trista emisija, objavio brojne tekstove u novinama, bio gost preko dvesta puta na nacionalnim medijima i stekao  status istaknutog pobornika tradicije. Dobitnik je nagrada: za humanost i širenje kulture među mladima, nagrade „ Čuvar tradicije“, nagrade za zalaganje i promovisanje interesa mladih, nagrade „Rodoljub Nićiforović“ za očuvanje tradicije, kulture i humanosti, nagrade „Svetislav Milić“ za kulturu i umetnost i drugih. Ovogodišnji je dobitnik nagrade „ Zlatna značka“ Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.

Dva puta je upisan u istoriju srpskog novinarstva. Prvi put 2012. godine kao najmladji novinar u Srbiji, 2019. kao najmladji televizijski novinar koji je vodio koncert na Kolarcu u organizaciji Muzičke produkcije Radio Beograda.

Istaknuti pobornik tradicije govori o svom jubileju, tradiciji koju dugi niz godina promoviše i neguje, o emisijama koje je radio, o svojim uzorima, vaspitanju, ali i o nametnutnim vrednostima i vremenu u kome živimo.

Poneli ste titulu čuvara tradicije veoma mladi. Na koji način se u Vama probudilo interesovanje za srpsku tradicionalnu muziku, običaje..?

- Najvažniji podsticaj ovakve usmerenosti leži u porodičnom okrilju u kome sam veoma rano formirao ukus i navike. Naučen sam da poštujem koren i narodni duh. Usvojena orijentacija me je nadahnula da i profesionalno kroz novinarski angažman budem promoter narodnog duha. Danas se borim da objasnim  narodu da mi imamo ogromno kulturno i muzičko tradicionalno bogatstvo, možda čak i najveće u svetu. Naša muzička, tekstualna i folklorna raznolikost bila bi dovoljna za velike zemlje poput Rusije… Nažalost, mi smo došli u situaciju da na nacionalnim medijima ima tako malo tradicije i tradicionalne muzike, a i ako je ima, uglavnom se predstavlja na način koji joj ne priliči. Lepo je govoriti o tradiciji i predstavljati je, ali pre toga treba se usavršiti za to, jer u suprotnom to je degradacija te teme. Ima urednika koji će na ovo reći "nije tačno, mi puštamo narodnu muziku", međutim mislim da oni, kao i pojedini ljudi, pa čak i intelektualci ne razumeju razliku između turbofolka koji je je zapravo mešavina raznih muzičkih žanrova i težnja da pobegnemo od svojih korena  i tradicionalne muzike, koja bi trebalo da nam bude temelj.  Turbofolk ne možemo nazivati “narodnjacima”!

Šta tradicionalna muzika govori o nama kao narodu?

-Sve. Кo smo, odakle smo i šta treba da nam budu prioriteti! Narod je je odvajakada govorio kroz pesmu, veselio se, tugovao, obraćao se svojim bližnjim, budućim pokolenjima… precima. Ona je uvek dononosila neku smislenu poruku, za razliku od današnje muzike kojoj fali duša, dobar ukus, adekvatna vizuelizacija ali i nedostaje mnogo toga…

Ponosite li se na to što ste užičanin?

-Uvek to sa ponosom ističem. Žao mi je što smo došli u situaciju da se za bitne sfere mog rodnog grada  - najmanje pitaju pravi užičani i što ih je nažalost sve manje u svom gradu. Tipičan primer za negativnu selekciju je grad Užice. Izgleda kao da se u konkursima (koji se zaobilaze) naglašava da se traže najgori. Svuda se biraju ljudi bez biografije, bez dela i bez vizije.... Oni koji su ga svojim delovanjem urušili, domogli su se još većih funcija. Sve ovo uz prećutnu podršku onih,  koji bi trebalo da se bore protiv takvog delovanja. Mladih nema ni u jednoj priči. Kao posledica toga jedino što je ostalo mladima je da spakuju kofere i potraže sreću na nekom mestu gde odlučuju ljudi koji cene biografije, znanje i rad.

Svojim delanjem dokazali ste da je provincija stanje svesti, a ne mesto prebivlišta. Proslavili ste i promovisali Zlatiborski kraj i vaše rodno Užice. Jeste li imali podršku sugrađana i grada Užica?

-Podsećam, ne želeći ni jednog trenutka da minimiziram prestonicu, da su naša najveća imena kako u umetnosti , tako i u nauci potekla iz provincije. Da im je put u svom okruženju bio najtrnovitiji , ali da ga se nikada nisu odrekli. Svi ti ljudi da ne pominjem imena ( jer je spisak ogroman) su za mene bili uzor i krenuo sam njihovim stazama, ulažući maksimalan napor da pokažem iskrenost i ljubav prema ideji koju zastupam i poštovanje prema narodu kome pripadam.

Za uzvrat sam dobio neočekivano veliku podršku mojih sugrađana. Međutim, od onih koji su "kompetentni"(a i ovome bi moglo da se diskutuje) i od kojih sam očekivao najviše po prirodi delatnosti koju obavljaju i koji su dužni da prate i podrže rad uspešnih sugrađana nisam dobio ništa, osim zabrana, progona i šikaniranja, što je već viđena priča.

Кakvo je stanje u novinarstvu danas?

- Teško pitanje. Nekada su kriterijumi za pojavljivanje u medijima bili stroži. Svi se sećamo čuvenih novinara i voditelja Dušanke Кalanj, Miće Jovanovića, Miodraga Zdravkovića, Drage Jonaš i mnogih drugih koji su postavili temelje. Danas je u novinarstvu, nažalost, sve dozvoljeno. Mislim da je sloboda govora i pojavljivanja u medijima zloupotrebljena. Prave kulture je malo. Svi smo je gladni. Trudim se da radom, emisijama, promocijom pravih vrednosti, ovaj haos  promenim ili bar nekako smanjim...

Šta smatrate Vašim najvećim uspehom do sada?

- Najveći uspeh po meni je taj što svoj javni angažman nisam komercijalizovao, već  se trudim da radim u interesu javnosti. Drago mi je da  pomažem mladima i svim kvalitetnim ljudima da se za njih čuje, a koji su nepravedno, nevidljivi i smešteni na margine društva.

 

 

Radili ste brojne autorske emisije. Кoja vam je najdraža i zbog čega?

- Izdvojio bih emisiju „Put do zvezda“ koja se emitovala i na BK televiziji , u kojoj sam predstavio brojne ličnosti iz javnog života i  približio ih  gledaocima, na jedan drugačiji, ljudski način. Po komentarima vidim da je zapažena i veoma  rado gledana.

Nedavno ste drugi put upisani u istoriju srpskog novinarstva. Najmlađi ste voditelj koji je vodio koncert na Кolarcu u organizaciji Muzičke produkcije Radio Beograda?

- Velika je čast posle velikih televizijskih i radijskih imena koji su vodili koncerte u organizaciji Muzičke produkcije Radio Beograda, da se moje ime pridoda toj grupi ljudi. Ne treba da naglašavam da je Кolarac hram umetnosti i da je svakome čast da se pojavi na toj sceni. Veliko hvala Muzičkoj produkciji Radio Beograda, posebno urednici gospođi Mirjani Drobac , koja  mi je priuštila ovu privilegiju. Кoncert je snimljen i emotivan na RTS-u.

Bili ste najbliži saradnik Nene Кunijević, dugogodišnje urednice muzičkog programa RTS-a, koja je potpisala mnoge muzičke emisije posvećene očuvanju tradicije i izvorne pesme. Кakvo iskustvo nosite iz te saradnje?

- Velika je čast raditi sa Nenom Кunijević. Reč je o jednom od najboljih urednika srpske televizije. Ostavila je temelj i put kojim treba da krenemo. Umela je da vidi dalje od mnogih... Raditi sa njom je bilo pravo profesionalno zadovoljstvo. Nažalost, iako sam po logici stvari  trebao da nastavim njene serijale, od rukovodstva RTS-a nisam dobio podršku. Glavna i odgovorna urednica Zabavene redakcije Olivera Kovačević mi je rekla da se ti serijali više nikada neće snimati, a da za mene na RTS-u i dalje nema mesta jer je još uvek aktuelna zabrana zapošljavanja, iako su za vreme njenog mandata mnogi dobili svoje ugovore. Ništa ne čudi,  s obzirom da je njenim dolaskom na tu funkciju tradicija potpuno nestala, kao da je nikada nije ni bilo. Ona je tipičan primer kako ljudi koji pogrešno shvate značaj tradicije u opstanku jednog naroda, svojim činjenjem ili nečinjenjem, mogu da učine ono što se naziva : TELEVIZIJSKIM ZLOM. Koje je uzelo maha u toj meri da se teško može naći način kako da se popravi načinjena šteta. Ne znam, šta se dešava, ali u našoj zemlji se svuda sklanjaju i zabranjuju čuvari tradicije. I dalje je tabu tema pričati o srpstvu, a kamo li istaći javno da si ponosni srbin. Obraćao sam se i vrhu Države, ali izgleda da nikome nije stalo do opstanka naše kulture i tradicije.

Nedavno ste krenuli da nastupate  širom Srbije sa muzičko-poetskim večerima „Buket poezije“. Šta Vas je motivisalo da učestvujete u tom projektu?

- Radujem se što sam se bar na trenutak vratio svojoj prvoj ljubavi glumi i što smo uspeli da zagrejemo  srca ljudi i da ispunimo njihove duše u ovim za umetnost teškim vremenima. Muzičko-poetski buket satkan je od najlepših stihova srpske poezije, narodnih umotvorina, tradicionalnih pesama. Zamišljen je kao praznik za dušu, podsećanje ljudi na prave vrednosti, korene i narodnu tradiciju.

Kakav je osećaj poneti „Zlatnu značku“ - Kulturno prosvetne zajednice ?

-Nažalost i taj osećaj je podeljen. Velika radost je doživeti tako nešto sa tako malo godina, a veliko razočarenje je to što takva preporuka u našoj zemlji ne znači ništa. 

 

                                           V. Pavlović

                                                  Foto: Privatna arhiva 

Posted in: