ПОЗОРИШНА КРИТИКА: "ЧУДО У ШАРГАНУ" – ПОТРАГА ЗА ВЕРОМ У СВЕТУ ИЗГУБЉЕНИХ

 

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: "ЧУДО У ШАРГАНУ" – ПОТРАГА ЗА ВЕРОМ У СВЕТУ ИЗГУБЉЕНИХ

Љубомир Симовић, Ужичанин по пореклу, један је од ретких писаца који је умео да разуме и оголи српски менталитет без вишка романтизације. А када је реч о нашем позоришту, мало је ко тачније од Бранислава Нушића описао његове врлине, мане, сујете, импровизације и вечиту борбу између уметности и провинцијске самодовољности. Нажалост, од Нушићевог времена до данас променило се много тога у технологији, али у позоришту, чини се, много мање него што бисмо желели да признамо.

„Чудо у Шаргану“ прати галерију изгубљених, усамљених и друштвено одбачених ликова окупљених у кафани „Шарган“, простору између стварности и метафоре. У тој кафанској микрокосми сударају се вера и невера, поштење и лицемерје, љубав и интерес, прошлост и садашњост. Симовић вешто користи кафану као позорницу друштвених контрадикција. Ликови трагају за смислом, искупљењем и чудом које би променило њихове животе. Кроз њихове дијалоге открива се дубока усамљеност човека. Рат, сиромаштво и морални суноврат непрестано лебде над сценом. У свету у којем нико није сасвим чист, сви траже спас у нечему већем од себе. Зато је „Чудо у Шаргану“ пре свега прича о људској потреби за вером. А можда и о томе да су највећа чуда она која се никада не догоде.

Посебно питање остаје плакат представе. Бог, чарапа и глава Европске уније на великом прсту. Симболика? Провокација? Досетка? Иронија? Или тек графичко решење које је остало без јасног семиотичког оправдања? Уколико је намера била да се представа позиционира између духовног и политичког, између светог и свакодневног, онда је порука остала недоречена. Ако је циљ био да публика постави питање „зашто?“, онда је успех постигнут, али одговор, нажалост, није понуђен.

Сценографија је била функционална, али уметнички скромна. Највећи проблем није оно што је било на сцени, већ чињеница да је публика била на сцени. Седење на неудобним клупама показало се као експеримент који је више исцрпљивао гледаоце него што их је уводио у радњу. Када једна гледатељка при уласку на сцену падне на степеништу, тешко је не запитати се да ли је концепт имерзивног театра отишао корак даље од здравог разума. Публика свакако треба да учествује у представи, али не нужно као потенцијални пацијент ортопедије.

Костими су остали на нивоу коректног заната. Посебно остаје утисак да су женски ликови заслужили више пажње.

Једна од најсветлијих тачака вечери била је етно група, која је својим наступом унела аутентичну емоцију и неопходну атмосферу у представу. Хорски сегмент функционисао је складно, прецизно и са израженим осећајем за сценску меру. Њихово присуство није било пука илустрација радње, већ важан драматуршки ослонац представе.

Управо зато остаје утисак да су чланице етно групе заслужиле промишљеније костимографско решење. Стилизоване народне ношње или костими инспирисани традиционалним српским одевањем додатно би нагласили њихову сценску функцију и појачали визуелни идентитет представе. Овако су остале између свакодневног изгледа и фолклорне симболике коју су својим извођењем успешно носиле, па им није дат пуни значај који су својим наступом несумњиво заслужиле.

Глумачки ансамбл носио је највећи терет Симовићевог сложеног текста, а поједина остварења успела су да надрасту оквире саме представе и постану њени најупечатљивији тренуци:

Ивана Павићевић као Иконија представу је отворила помало уздржано, готово превише опрезно. Међутим, како је радња одмицала, градила је лик сигурном глумачком логиком и на крају успела да потпуно оправда централну позицију своје јунакиње.

Даница Љубичић као Госпава била је апсолутни победник вечери. Ретко се виђа таква концентрација, прецизност и глумачка интелигенција. Ниједног тренутка није испала из ритма лика. Свака реплика била је на свом месту. Њена Госпава није играна – она је живела на сцени. 

Госпава је једини лик који без устезања скида маске са лица света који се лажно заклиње у поштење. Њена чувена реченица: „Кад видим како изгледају поштени, кажем – фала Богу што сам курва“ није израз пораза, већ најснажнија морална пресуда лицемерју које Симовић тако прецизно разобличава.

Док други своје грехе скривају иза угледа, положаја и лажне честитости, Госпава их носи јавно и без претварања, па управо зато остаје морално чистија од многих који себе називају поштенима. У њеним речима нема цинизма, већ горке мудрости жене која је схватила да је истина, ма колико болна била, вреднија од сваке друштвено прихваћене лажи.

Без сумње најбоље остварење представе.

Ања Арнаутовић као Цмиља оставила је коректан, али не нарочито упечатљив утисак. У појединим тренуцима глас није успевао да допре до публике, што је умањивало ефекат лика.

Дејан Максимовић као Анђелко „Ћора“ врло успешно је носио свој лик од почетка до краја. Сигуран наступ, добра дикција и присуство које није слабило током представе.

Горан Шмакић као Миле оставио је утисак глумца који већ годинама игра исту улогу под различитим именима. Професионално, коректно, али без видљивог развоја и нових слојева.

Слободан Љубичић као Ставра показао је зашто носи статус првака драме. Одмерено, прецизно и без вишка гестикулације остварио је једну од најзаокруженијих мушких улога вечери.

Хаџи Немања Јовановић као Просјак отворио је можда најзанимљивије питање целе представе. Да ли је погрешно разумео лик или га је погрешно разумела режија? Просјак код Симовића није психијатријски случај, нити демонизована фигура, већ морална вертикала комада, човек који својим сиромаштвом разоткрива духовно сиромаштво других. Ипак, у појединим сценама добијали смо утисак као да посматрамо ексцентричног луталицу на граници растројства, да би већ у наредном тренутку био представљен као Исус Христос. Таква осцилација није доносила сложеност лика, већ конфузију његове сценске функције. Просјак је код Симовића савест света „Чуда у Шаргану“, последњи доказ да доброта може опстати међу људима. Утолико остаје нејасно зашто је на тренутке обликован као сопствена супротност.

Суштина овог лика није у његовој беди, већ у његовој духовној снази. Симовићев Просјак је налик јуродивима из православне традиције – човеку кога свет сматра безначајним и пониженим, а који једини јасно види истину о људима и њиховим заблудама. Он није лудак, већ сведок; није човек који је изгубио разум, већ човек који је сачувао душу. Зато би његово тумачење морало да почива на унутрашњем миру, благости и тихом ауторитету који не произлази из друштвене моћи, већ из моралне чистоте. Његове речи треба да звуче као опомена и утеха истовремено, а његово присуство да изазива нелагоду код грешних не зато што је страшан, већ зато што је истинит. Управо у томе лежи трагедија ове интерпретације – лик који је требало да буде духовни стуб представе и њена савест, сувише често је деловао као човек коме је потребна помоћ других, уместо као онај који својим постојањем помаже свима око себе.

Ако је овакво играње било глумачки избор, онда још више забрињава. Остаје утисак да је најчистији лик представе добио најнечистије тумачење.

Посебно је необично што се у представи која кокетира са епохом и симболиком прошлости дешава да Просјак на ногама носи кесе познатог трговинског ланца. Такав детаљ можда делује безначајно, али у позоришту детаљ често руши оно што је сатима грађено. Када гледалац уместо симбола страдалника и Божјег човека угледа препознатљив лого савремене продавнице, руши се сценска илузија и пажња се са лика преноси на пропуст. У представи која инсистира на метафори и значењима, оваква грешка не би смела да се догоди.

Вахидин Прелић као Скитница деловао је уморно, бледо и без потребне енергије која би лику дала тежину.

Бојана Зечевић као Јагода прошла је занимљив глумачки пут током вечери. Почетак је био неубедљив, готово декламаторски. Међутим, како је представа одмицала, расла је и њена интерпретација, да би у завршници заблистала пуним сјајем.

Никола Пенезић као Вилотијевић био је добар, али без оног додатног квалитета који би га издвојио из просека.

Душан Радојичић као Иследник коректно је одиграо задатак, мада је улози недостајало више енергије и унутрашње напетости.

Јанко Радишић као Манојло оставио је блед утисак. Лик је остао недовољно развијен и без потребне уверљивости.

Бранислав Љубичић као Танаско још једном је показао сигурност и глумачку стабилност. Поуздан као и увек. Ако позориште размишља о будућности својих првака, онда у том правцу свакако треба гледати.

Све у свему, „Чудо у Шаргану“ оставља утисак представе која је желела да буде велико позоришно чудо Народног позоришта Ужице, али је остала негде између амбиције и остварења. Добра, повремено врло добра представа, али недовољно храбра да постане незаборавна. Народно позориште Ужице памти знатно снажније уметничке домете и представе које су остављале дубљи траг у колективном сећању публике.

Можда је управо то највећи парадокс овог комада. На сцени се непрестано говори о чуду, а највише недостаје управо осећај да се чудо догодило. Ипак, у времену у којем су лицемерје и привид врлине постали готово општеприхваћена мера вредности, Симовићев текст и даље опомиње снажније од многих савремених драма. 

Зато последња реч не припада ни редитељки, ни глумцима, ни критичарима, већ Симовићевој вери у човека. Јер „Чудо у Шаргану“ нас на крају подсећа на једноставну, али заборављену истину: свет не одржавају моћни, богати и гласни, нити они који су душу продали за положај, функцију или привилегију, већ они који су, упркос свему, успели да је сачувају.

Немања Ковачевић, новинар

 

 

 

 

 

Read More

Немaња Ковачевић, новинар овогодишњи добитник Награде града Ужица за изузетне резултате у култури

 

Познати ужички новинар- Немања Ковачевић добитник је овогодишње Награде града Ужица за изузетна достигнућа у области новинарства, културе и традиције. Ово признање додељује се сваке године појединцима и институцијама који су својим радом допринели афирмацији града, културе,  и друштвеног ангажмана.

Ковачевић је више од шеснаест година активно присутан у медијима, а јавност га препознаје по његовом професионалном и истрајном приступу послу. Током своје богате новинарске каријере, снимио је више од триста ауторских емисија, објавио преко пет стотина новинарских текстова у писаним медијима и учествовао у бројним документарним пројектима који су промовисали Ужице и западну Србију.

Његов стил карактерише јасан израз, дубока анализа друштвених појава и искрена посвећеност истини и јавном интересу. Колеге га описују као новинара који не прави компромисе са професионалном етиком и који је увек спреман да укаже на неправду, али и да афирмише позитивне примере у друштву.

Према образложењу жирија, „историја савремених медија у Србији препознаје га као једног од првих младих људи који је са визијом, знањем и снагом личне харизме успео да традицију врати у медијски простор, и то у времену када је тај сегмент културног идентитета био неправедно потиснут у сенку популарне културе ниског естетског домета.”

Већ 2012. године, Ковачевић је проглашен за најмлађег награђеног новинара у Србији, а 2019. године уписан је у историју као најмлађи водитељ концерта на Коларцу, у организацији Музичке продукције Радио Београда – догађаја који је представљао симболичан мост између традиције, класичне уметности и савремене медијске презентације.

Кроз дугогодишњи рад, Ковачевић је осмишљавао, реализовао и водио бројне ауторске емисије културног, документарног и информативног карактера, као што су: „Моје Ужице“, „Опипавање пулса“, „Пут до звезда“, „Истина блага вреди“, „Причa се“, „Актуелно“ и друге. Његово деловање није било ограничено на локални домет – напротив, он је својим радом афирмисао Ужице и Златиборски округ на националном нивоу, показујући да је провинција стање духа, а не географска одредница.

Поред професионалног ангажмана, Ковачевић је познат и по свом хуманитарном раду. Организовао је и учествовао у бројним акцијама које су ујединиле заједницу у помоћи угроженима – од иницијативе „Срцем за Павла“, преко ангажмана током поплава, до организације хуманитарних концерата за Дом за старе на Бежанијској коси.

Посматрано из угла културологије и медијских студија, Ковачевић представља јединствену синергију младалачке енергије, академског приступа, професионалног интегритета и људске посвећености добру заједнице. Он није само информисао, већ је образовао; није само извештавао, већ је инспирисао. Његови радови утиснули су дубок траг у јавну свест, показујући да новинарство може бити истовремено узвишено, племенито, критички оштро и друштвено одговорно.

„У временима када је многима лакше било да ћуте, он је говорио. Када су многи пристајали на мање, он је тражио више – не за себе, већ за јавност, за културу, за друштво,“ наводи се у завршном делу образложења жирија.

Награда града Ужица која је ове године додељена Ковачевићу,  у оквиру прославе Дана града, представља својеврсно признање свим медијским радницима који својим трудом и одговорним извештавањем доприносе очувању истине, слободе говора и угледа професије.

Након примања награде, Ковачевић је истакао :

 “Кажу да су Ужичани одувек били пркосни, поносни и непокорни људи. У томе је лепота нашег идентитета – у снази која извире из корена и поносу који нас чува од заборава. Зато је част бити Ужичанин.
”Ове награде се додељују за рад, посвећеност и труд, за све што је проистекло из љубави према Ужицу и доказ су способности да, упркос разликама, умемо да препознамо вредност и жељу да нашем граду буде боље.
Политике ће проћи, али град остаје – град је вечан.
Само заједно можемо учинити да Ужице иде напред, да растемо и стварамо будућност достојну наших предака и будућих поколења.
Од своје седамнаесте године живот сам посветио медијима. Можда сам због тога пропустио оно што се назива безбрижном младошћу, али је нисам изгубио.
Уткао сам је у речи и слике, у културу и традицију, у бројне емисије, текстове и сећања свог народа. Даровао сам је свом Ужицу и Србији. И да могу поново да бирам – ништа не бих мењао.
И када су ме претњама покушавали ућуткати, и када су ми поручивали да ће ме убити, нисам се уплашио.
Јер љубав према домовини, граду и народу била је снажнија од сваког страха.
Како чујем, неки су се запитали како то да након бројних критика и неслагања са онима који воде овај град, данас примам ову награду?
Мој одговор је једноставан и недвосмислен: ово признање није политичко. Новинар је глас јавности. Он треба да говори када други ћуте – јасно, аргументовано и одговорно.
Његова реч није ту да би стварала буку, већ да би покренула промене. Јер управо у истини и храбрости лежи први корак ка бољем друштву.”

Додела признања одржана је у Народном позоришту у Ужицу, у присуству градских челника, јавних личности и представника културног и медијског живота Србије.

 

Текст : В.П.       

Фото: Драган Карадаревић

 

Read More

У недељу у Ужицу промоција књиге традиције и родољубивих завештања " Са огњишта постојбине"

 

У недељу 3. јула у 9 часова (одмах након литургије) у порти Цркве Светог Марка у Ужицу одржаће се промоција књиге " Са огњишта постојбине" - Милеве Леле Алексић.

О књизи ће говорити : Отац Душан Томић, рецезент књиге Милијан Деспотовић и Ђока Филиповић , књижевник.

У програму учествују : Драган Поповић Kурузлија, Ђока Филиповић, Данило Томић, Ема и Лена Kојадиновић, Даница Љубичић, Kристина Миливојевић, Kуд " Први партизан"...

 

Водитељ и уредник програма : Немања Kовачевић

Kњига " Са огњишта постојбине" је печат трајања и сећање на наше корене, претке , ратнике, али и чување традиције, старих заната, родољубивих завештања....

                                                                                                             НМЕДИА

Read More

Novinar i voditelj Nemanja Kovačević ovogodišnji je dobitnik nagrade „Zlatna značka“ – Kulturno prosvetne zajednice Srbije

Ovogodišnji  dobitnik velikog priznanja “Zlatna značka” Kulturno prosvetne zajednice Srbije je Nemanja Kovačević, novinar i voditelj i istaknuti pobornik tradicije. Nagrada „Zlatna značka“ dodeljuje  se od 1976. godine za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti, za nesebičan, predan i dugotrajan rad . To je jedna od tri najprestižnije nagrade  u našoj zemlji.

Posle primljene vesti  da je ovogodišnji dobitnik nagrade gospodin Kovačević, javno se oglasio  njegov mentor, dugogodišnji urednik, reditelj i scenarista RTS-a - Nena Kunijević, koja je izrazila svoje oduševljenje i radost zbog kako kaže ispunjenog zaveta:

 -„U ova tmurna vremena kada je velika retkost saznati nešto lepo, kada prebrojavamo bolesne i umrle i kada imamo svest kako se smanjuje broj onih koji čuvaju tradiciju i brane naše nacionalno bogatstvo, mene je upravo obradovala vest koju sam čula. Moj đak, moj pulen, moj naslednik, novinar i voditelj Nemanja Kovačević, ovogodišnji je dobitnik nagrade ZLATNA ZNAČKA - koju dodeljuje Kulturno - prosvetna zajednica Srbije.  Lično sam svedok njegovog ozbiljnog i mukotrpnog rada na očuvanju kulture i srpske muzičke baštine, ali i svih nepravdi koje je na tom putu doživeo. Uvek sam mu govorila : " Budi stprljiv, pravda je dokučiva, samo je spora... Onaj ko ume da čeka sigurno će zasluženo dobiti." Moja predviđanja su se ispunila. Kamo sreće da u Srbiji ima više Nemanja Kovačevića, onda bi bilo više nade da će naša tradicija, ako ne dobiti , onda sigurno sačuvati mesto koje ima. Jako sam srećna što sam i ovog puta dobila dokaz, da sam pri izboru naslednika, umela da prepoznam kvalitet, hrabrost i istrajnost ....“

Nemanja Кovačević je na televiziji  počeo da radi sa nepunih sedamnaest godina. Dobitnik je brojnih nagrada. ( nagrade za humanost i širenje kulture među mladima, nagrade „Čuvar tradicije“, nagrade za zalaganje i promovisanje interesa mladih ( od Unije studenata koja broji nekoliko hiljada mladih), zahvalnice Grada Užica, nagrade „Rodoljub Nićiforović“ za očuvanje tradicije, kulture i humanosti ( Novi Pazar), nagrade za kulturu i umetnost „Svetislav Milić“ (Niš)... i mnogih drugih)

 Član je  Udruženja novinara Srbije UNS-a (jedanaest godina)  kao i  Кnjiževnog kluba „Paun Petronijević Rujno” iz Užica.

 Voditelj  i autor mnogih TV emisija („Moje Užice”, „Opipavanje pulsa”, „Put do zvezda”, „Istina blaga vredi”, " Priča se ", "Aktuelno"...), književnih večeri  i manifestacija posvećenim kulturi (Duhovno veče „U čast Tadiji”, Кnjiževna manifestacija „Odzivi Paunu”, „I mi imamo talenat”, „Susreti na Zmajevcu”, Srpsko-ruske večeri, promocije knjiga (Olivere Кatarine i drugih pisaca, pesnika i književnika).

 Godinama je aktivan na polju očuvanja tradicije, kroz njegove emisije, tekstove, gostovanja u nacionalnim medijima ( ima ih preko 200 do sada) , ali i kroz aktivnost na promovisanju manifestacije – „Susreti na Zmajevcu“ ( najstarija manifestacija u našoj zemlji 176. godina tradicije).

Njagovim radom na tom polju stekao je status istaknutog pobornika tradicije. U svom dosadašnjem radu ima značajan broj emisija (preko 300 do ovog trenutka) i intervjua sa ljudima od autoriteta, kulturnog i javnog života naše zemlje.

Dva puta upisan je u istoriju srpskog novinarstva. Prvi put 2012. godine , kao najmlađi nagrađeni novinar u Srbiji, a drugi put 8. maja 2019. godine, kao najmlađi televizijski novinar koji je vodio koncert na Кolarcu u organizaciji Muzičke produkcije Radio Beograda.

Svečano uručenje priznanja, biće održano po ukidanju epidemije, a datum održavanja biće naknadno objavljen.

                                                                                                                                                 R.N.M.

Read More

Novinar i voditelj Nemanja Kovačević dobitnik velike nagrade Zadužbine Rodoljub Nićiforović

Novinar i voditelj Nemanja Kovačević ovogodišnji je dobitnik velike nagrade za očuvanje kulture, tradicije i humanosti Zadužbine Rodoljub Nićiforović.

U obrazloženju nagrade  navodi se :  Ova nagrada se dodeljuje Nemanji Kovačeviću, novinaru i voditelju, istaknutom poborniku tradicije koji je sve svoje intelektualne i patriotske sklonosti ugradio u bespoštednu i tešku borbu za očuvanje tradicije , kulture i identiteta  svoga naroda.

Čoveku, koji je kroz bliske, popularne, ali i duboko smislene elektronske forme prenosa željenog, uspeo  da animira i podstakne mlade na intelektualni bunt kao i na nepristanak na osrednje, površno i često ponižavajuće.

Ali i motiviše ljude na izgradnju humanije i sadržajnije društveno - kulturne scene.

Velika nagrada, dodeljuje se svake godine tradicionalno pojedincima i organizacijama za ostvarene rezultate na kulturnom, umetničkom, prosvetnom i socijalnom planu – od strane Zadužbine Rodoljub Nićiforović .

Nagrada nosi ime po velikom humanisti, zadužbinaru gospodinu Rodoljubu koji je rodom iz Postenja kod Novog Pazara. U svom dosadašnjem radu dodelio je preko 6.000 stipendija mladim ljudima i na vreme  shvatio da je ulog u mladost i pomoć mladima najveći uspeh za svakog čoveka.

Prošle godine tu nagradu, između ostalih, poneo je i gospodin Dobrica Erić.

Nagrada  će biti uručena u subotu 26. oktobra u 18 h u Domu omladine u Novom Pazaru. Sastoji se od plakete i novčanog iznosa od 60.000 dinara.

                                                                                                                                    Izvor : UNS

Read More

Немања Kовачевић , новинар и водитељ : „ Тешко пристајем на компромисе“

Ужице је изнедрило бројне познате људе. Један од њих је и Немања Kовачевић, новинар и водитељ. Иако има само двадесет седам година, ове године обележава десет година рада у медијима. У његовој богатој новинарској каријери снимио је до овог тренутка триста емисија, објавио бројне текстове у новинама, био гост преко двеста пута на националним медијима и стекао  статус истакнутог поборника традиције. Добитник је награда: за хуманост и ширење културе међу младима, награде „ Чувар традиције“, награде за залагање и промовисање интереса младих и других.

Истакнути поборник традиције говори о свом јубилеју, традицији коју дуги низ година промовише и негује, о емисијама које је радио, о својим узорима, васпитању, али и о наметнутним вредностима и времену у коме живимо.

Ове године навршава се десет година како сте стали пред телевизијске камере. Kако данас гледате на сав Ваш досадашњи рад?

- То је било уједно најтежих и најлепших десет година у мом животу. У том периоду, завршио сам средњу школу, факултет и активно радио  на телевизији, а 2012. године сам проглашен за најмлађег награђеног новинара у Србији. Временом  сам професионално ојачао, победио неке своје страхове и несигурности, упознао бројне људе и стекао пријатеље и сараднике за цео живот.  Имао сам срећу да се калим у информативи, да радим ауторске емисије, репортаже са терена, жива укључења... Пишем за бројне часописе, промовишем многе хуманитарне акције и водим значајне манифестације.

Понели сте титулу чувара традиције веома млади. На који начин се у Вама пробудило интересовање за српску традиционалну музику, обичаје..?

- Најважнији подстицај овакве усмерености лежи у породичном окриљу у коме сам веома рано формирао укус и навике. Научен сам да поштујем корен и народни дух. Усвојена оријентација ме је надахнула да и професионално кроз новинарски ангажман будем промотер народног духа. Данас се борим да објасним  народу да ми имамо огромно културно и музичко традиционално богатство, можда чак и највеће у свету. Наша музичка, текстуална и фолклорна разноликост била би довољна за велике земље попут Русије… Нажалост, ми смо дошли у ситуацију да на националним медијима има тако мало традиције и традиционалне музике, а и ако је има, углавном се представља на начин који јој не приличи. Лепо је говорити о традицији и представљати је, али пре тога треба се усавршити за то, јер у супротном то је деградација те теме. Има уредника који ће на ово рећи "није тачно, ми пуштамо народну музику", међутим мислим да они, као и поједини људи, па чак и интелектуалци не разумеју разлику између турбофолка који је је заправо мешавина разних музичких жанрова и тежња да побегнемо од својих корена  и традиционалне музике, која би требало да нам буде темељ.  Турбофолк не можемо називати “народњацима”!

Шта традиционална музика говори о нама као народу?

-Све. Kо смо, одакле смо и шта треба да нам буду приоритети! Народ је је одвајакада говорио кроз песму, веселио се, туговао, обраћао се својим ближњим, будућим поколењима… прецима. Она је увек дононосила неку смислену поруку, за разлику од данашње музике којој фали душа, добар укус, адекватна визуелизација али и недостаје много тога…

Својим делањем доказали сте да је провинција стање свести, а не место пребивлишта. Прославили сте и промовисали Златиборски крај и ваше родно Ужице, за то сте добили и награду. Јесте ли имали подршку суграђана и града Ужица?

-Подсећам, не желећи ни једног тренутка да минимизирам престоницу, да су наша највећа имена како у уметности , тако и у науци потекла из провинције. Да им је пут у свом окружењу био најтрновитији , али да га се никада нису одрекли. Сви ти људи да не помињем имена ( јер је списак огроман) су за мене били узор и кренуо сам њиховим стазама, улажући максималан напор да покажем искреност и љубав према идеји коју заступам и поштовање према народу коме припадам.

За узврат сам добио неочекивано велику подршку мојих суграђана. Међутим, од оних који су "компетентни"(а и овоме би могло да се дискутује) и од којих сам очекивао највише по природи делатности коју обављају и који су дужни да прате и подрже рад успешних суграђана нисам добио ништа, што је већ виђена прича.

Поносите ли се на то што сте ужичанин?

-Увек то са поносом истичем. Жао ми је што смо дошли у ситуацију да се за битне сфере живота града Ужица  - најмање питају прави ужичани и што их је нажалост све мање у свом граду. Верујем да ће ускоро проћи  зло што се надвило над Ужицем и да за наш град са доласком неких нових младих људи долазе и неки лепши дани.

Било је и тешких тренутака?

-Наравно, као и свима. Било је ту свега од забрана, преко преживљених разних љубавница моћника , лоших људи, зависти, полуписмених и неписмених људи, полусвета.... Свега.. Никада нисам пристао на нечастиве компромисе, па сам остао ускраћен за „службена“ путовања, повластице, плаћене мастер и докторске студије, стални уговор ... Некако сам све са каматом платио и плаћам, али не жалим! У животу сам се за све изборио својим радом . "Титуле" и "повластице" ми никада нису биле битне, већ образ и карактер, који се могу заувек упраљати само једном погрешном одлуком. У свету где царују сујета и гордост ту нема људскости ни човекољубља , ту је време стало и све што се ради баца се у бесцење . Гордост је највећи канцер нашег времена! После великих страдања која су неминовна, мислим да ће наши људи коначно схватити да је љубав та која треба да нам буде водиља! Пословица каже да за све што волите, морате да платите неку цену, платио сам достојанствено! Али  у животу сам научио да се кроз трње, стиже до звезда! Зато нисам одустао од своје мисије, нити ћу икада ! Мало је храбрих људи, а заборавили смо да храбре људе прати срећа, зар не?!

Kакво је стање у новинарству данас?

- Тешко питање. Некада су критеријуми за појављивање у медијима били строжи. Сви се сећамо чувених новинара и водитеља Душанке Kалањ, Миће Јовановића, Миодрага Здравковића, Драге Јонаш и многих других који су поставили темеље. Данас је у новинарству, нажалост, све дозвољено. Мислим да је слобода говора и појављивања у медијима злоупотребљена. Праве културе је мало. Сви смо је гладни. Трудим се да радом, емисијама, промоцијом правих вредности, овај хаос  променим или бар некако смањим...

Шта сматрате Вашим највећим успехом до сада?

- Највећи успех по мени је тај што свој јавни ангажман нисам комерцијализовао, већ  се трудим да радим у интересу јавности. Драго ми је да  помажем младима и свим квалитетним људима да се за њих чује, а који су неправедно, невидљиви и смештени на маргине друштва.

Радили сте бројне ауторске емисије. Kоја вам је најдража и због чега?

- Издвојио бих емисију „Пут до звезда“ у којој сам представио бројне личности из јавног живота и  приближио их  гледаоцима, на један другачији, људски начин. По коментарима видим да је запажена и веома  радо гледана. Драга ми је и емисија „ Прича се“ коју радим  и даље у Ужицу за портал Ужице- Огаласна табла у којој сам успео заједно са колегама да забележим, скоро педесет животних прича и каријера правих ужичана и људи који су својим радом заслужили да се за њих чује.

Недавно сте други пут уписани у историју српског новинарства. Најмлађи сте водитељ који је водио концерт на Kоларцу у организацији Музичке продукције Радио Београда?

- Велика је част после великих телевизијских и радијских имена који су водили концерте у организацији Музичке продукције Радио Београда, да се моје име придода тој групи људи. Не треба да наглашавам да је Kоларац храм уметности и да је свакоме част да се појави на тој сцени. Велико хвала Музичкој продукцији Радио Београда, посебно уредници госпођи Мирјани Дробац и РТС-у који су ми приуштили ову привилегију. Kонцерт је снимљен и баш ових дана се очекује његово емитовње на РТС-у.

Били сте један од најближих сарадника Нене Kунијевић, дугогодишње уреднице музичког програма РТС-а, која је потписивала многе музичке емисије посвећене очувању традиције и изворне песме. Kакво искуство носите из те сарадње?

- Велика је част радити са Неном Kунијевић. Реч је о једном од најбољих уредника српске телевизије. Оставила је темељ и пут којим треба да кренемо. Умела је да види даље од многих... Радити са њом је било право професионално задовољство.

Је ли могуће у будућности да наставите њене серијале?

- Надам се! Верујем да још пуно тога може да се уради. Такве емисије треба да трају, јер вреде! Оне публици дарују праву храну: лепоту, суштину и смисао. Реч је о изузетном материјалу и серијалима који ће, верујем, поново заживети, јер би била штета да то благо нестане.

Били сте гост водитељ у Јутарњем програму Хепи телевизије.  Добили сте добре критике?

- Хвала на критикама. Дуго сам се припремао за тај наступ. Десет година сам вредно радио и позив је ваљда уследио  као последица труда...

Да ли себе у времену које долази видите можда у том телевизијском формату?

- Незахвално је прогнозирати, јер је у овом послу све могуће. До сада нисам радио такве емисије, али мислим да сам се добро снашао. Та телевизијска форма је веома захтевна. Подразумева концентарацију, брзо мишљење, добру кординацију, сарадњу са свим колегама из тима (камерманима, редитељем, шминкерима, костимографом, уредником, ораганизатором...)... Мени је све то привлачно и изазов.

Посећујете  људе у Домовима за старе. За њих организујете уметничке програме ?

- Да. Последња два наступа имао сам у Дому за Старе на Бежанијској Kоси. Оба концерта била су хуманитарна и посвећена једној од највећих музичких звезда са простора бивше Југославије, музичком педагогу Мири Васиљевић, која нас је нажалост недавно напустила. Први концерт био је са трубачима, а други на великој сцени, посвећен њеном рођендану. И то је био последњи концерт посвећен њеној каријери и раду. Наступали су певачи којима је  била ауторитет: Гоца Лазаревић, Гоца Стојићевић, Изворинка Милошевић…. Оба пута било је јако емотивно. Уз звуке музике, свако од становника Дома сетио се неког свог драгог пријатеља, партнера, љубави из младости, брата, оца, мајке, сестре... Kанула је и по нека суза. Ови музички програми присутнима су се јако допали, и договорено је да се ово дружење понови опет.

Недавно сте кренули да наступате  широм Србије са музичко-поетским вечерима „Букет поезије“. Шта Вас је мотивисало да учествујете у том пројекту?

- Радујем се што сам се бар на тренутак вратио својој првој љубави глуми и што смо успели да загрејемо  срца људи и да испунимо њихове душе у овим за уметност тешким временима. Музичко-поетски букет саткан је од најлепших стихова српске поезије, народних умотворина, традиционалних песама. Замишљен је као празник за душу, подсећање људи на праве вредности, корене и народну традицију.

Много људи прати Ваш рад. Да ли је тешко носити бреме популарности ?

- Не гледам то као бреме, већ као обавезу коју пофесија носи. Мислим да људи који се баве медијима треба да промовишу идеју хуманости, да едукују, сачувају драгоцено и помогну да живот буде лепши и садржајнији. Драго ми је када ме људи застављају на улици и траже подршку и помоћ, да увек имам енергије и воље да им помогнем ако је изводљиво...      

                                                                                                                     В. Павловић

              

Read More

Расписан конкурс за престижне награде Чувар традиције и награде за трајан допринос очувању традиције

На основу Правилника о организовању доделе награда и критеријума за доделу признања – Удружење  " Ризница Старовлашког краја" расписује КОНКУРС за награду " Чувар традиције " и награде за трајан допринос очувању традиције - 2019.године .

Сваки предлог мора имати образложење, тј морају се навести критеријуми који су узети у обзир приликом давања предлога.

Критеријуми су следећи: допринос очувању традиције и традиционалних вредности , очување традиционалне музике, допринос афирмацији  туристичких  регија , допринос развоју традиционалних манифестација, очување српске игре, трајан допринос очувању традиционалних вредности, промоција руралног туризма, квалитет маркетиншких активности, литература која промовише и чува традицију, хуманитарни рад, интернет презентација, презентација правих (традиционалних) вредности у медијима , афирмисање аутентичности регије , квалитет програма и остало.

Сва правна и физичка лица могу доставити своје предлоге са образложењем и материјалом до 10. априла 2019. године на имејл:  riznicastarovlaskogkraja@gmail.com 

Предлози без образложења и осврта на критеријуме, неће се разматрати.

С поштовањем,

Стручни жири

                                                                                                     Print screen  Youtube

Read More