IN MEMORIAM : ZORICA SENTIĆ, PESNIKINJA I HUMANISTKINJA

Pesnikinja i humanistkinja Zorica Sentić preminula je 4. Maja u Vranju u selu Levosoju posle duge i teške bolesti. 

Skoplje, Jugoslavija, 10. septembar 1955. godine  – 4. maj 2014. godine, Nica, Francuska

Biografija:

Zorica je rođena u Skoplju, 10. Septembra 1955. godine. Odrasla je u selu Levosoju, odakle su joj roditelji i gde su živeli. Sa roditeljima, u svojoj 11. godini odlazi u Francusku gde je živela do kraja života. 2005. godine objavila je prvu zbirku poezije „Ugasi tišinu“. Drugu knjigu , „Ugasi tišinu br. 2 - Ja nas volim“, 2008. objavila je u Beogradu. Pokretač je dobrotvorne akcije prikupljanja knjiga za škole u selima Srbije pod sloganom „ Darujmo reč “ sa ciljem da sva sela u Srbiji dobiju svoju biblioteku.

malo selo

tamo daleko

u južnoj Srbiji

tamo daleko

s desne strane Morave

s leve strane autoputa

u okolini Vranja

gde je nekada Koštana pevala

tece recica Slatina

kroz malo selo moje...

tamo daleko

kao dete živeh

mnogo toga što mi je u srcu

u selu je ostalo

selo moje

ima svoju stanicu

jednu crkvicu

svoju školu i

jednu zadrugu

u selu mome

zemlja je crvena

 nekada

svako vece

novosti su prenosile

kraj starog bunara

Bake-novinarke

ljubav su krišom vodili

momci i devojke

secam se onih dana

kad su bake vunu prele

i pricale bajke  

za to vreme

dede radiše na njivama

pevaše i sejaše

pšenicu i trave plave

pamtim i to

da je svako selo slavilo svoju slavu

selo Levosoje

slavi svetog Iliju

tad je selo puno gostiju

tad se lumpuje, igra, peva

pije vruca rakija

tad se svece pale

u crkvicama

s leve strane

stoji škola stara

do nje i nova

nema više mog profesora

nema moje Bake

Bake su zauvek gore, iznad crkvice

svaka do svojeg dede spava

suze

svadbe

i dobro i loše se desilo

deca se rodila

mnogo toga sam promašila

jer sam u tudini živela

tamo gde nisam nikada

sladak ukus dudinke okusila

a još manje

tople lubenice

nikada kruške male

unutra crvene

nikada one trešnje

one šljive prezrele

ni one zelene

ni jabuke

kao u selu malom

Levosoje selo

malo se promenilo

ali je uvek

s leve strane Morave

s desne strane autoputa

selo malo Levosoje

puno dobrih duša

cvece miriše do Vranja

zvezde su sjajne

grožde je slatko

sunce je jako

kisela voda korisna

vetric duva

s leve strane

lubenice su velike

paprike ljute

paradajz sladji od jabuke

livade su zelene i plave

“ i kiša je možda kisela”

rekla je meni  nekada moja Baka

“ i ako nije, napiši da je ...”

do crkvice spava zauvek moj tata

tu gde su i deda i Baka

tu gde su pale suze

koliko ima  vode u Moravi

pcele i priroda

prave med u Levosoju

nedaleko je

vrela banja

lekovita

kašicicu ili dve

cašu kisele vode…

mozda cete i vi zavoleti

selo moje

Levosoje.

zatvorite oci

ako vidite da je trava plava

vaša duša ko moja

u selo je zaljubljena

s leve

s desne

bitno nije

tamo ima

plave trave

kraj Morave

Levosoje

malo selo moje

vraticu se zauvek tebi

piti vecito tvoje kisele kiše

cuvaj meni parce crvene zemlje

tamo daleko u južnoj Srbiji

             Levosoje  selo moje. 

  

        Zorica Sentić

Posted in: