ИВАН МИЛИНКОВИЋ : " ОБОЖАВАМ УЖИЧКУ КОМПЛЕТ ЛЕПИЊУ "

Група Легенде свој први албум објавила је 1988. године. Групу су у Београду основали, Зоран Дашић-Даша (текстописац и композитор) и  Марин Лазар - Лаза ( гитариста и тамбураш). Иван Милинковић, вокални солиста групе „ Легенде “ , члан је групе од 1989. године. Пре него што је постао члан групе био је девет година у Београдској опери, од тога пет година у хору, и четири године солиста у споредним и главним улогама. Kao естрадни уметник носилац је многих награда и признања.

  После двадесет пет година од првог наступа „ Легенди “  у Ужицу  , синоћ је традиционано као и сваке године од тада,  у Народном позоришту у Ужицу одржан њихов годишњи концерт . После изузетног и надахнутог наступа на сцени  , разговарали смо са  Иваном који нам је  открио, тајне трајања  групе „ Легенде “ , говорио је о детињству, о свом музичком таленту који је наследио од родитеља,  о инспирацији, о Ужицу, емоцијама, концертима, али и о свом доживљају вере и  Бога. 

Још од малих ногу откривен је ваш таленат за певање. Одакле љубав према музици  ?

- Већ од малих ногу открио сам да поседујем „ нешто “ што може да анимира шири аудиторијум. Мој отац је био  музикалан, играо је у куду и свирао је кларинет. Освојио је  прво место у такмичењу у певању за време служења војног рока. Чувена Нада Мамула је тада била у жирију и добио је диплому о свом музичком умећу.  Мама је исто била талентована. Тако да сам  од својих родитља наследио дар за музику. И како сам  растао ,  тај таленат се развијао и са собом носио нешто што се назива „ еволуција “. И једног дана као зрео човек дођеш у позицију да и поред талента почнеш да радиш на себи и на свом вокалу. Свако ко има овај таленат, мора да га избруси. Таленат је дар од Бога, а образовање и музичко усавршавање је кључ за споразум са диригентом. Али и за успех и трајање.

Пре двадесет пет година први пут сте наступали у Ужицу. Какви су ваши утисци од вечерас, а какво је ваше мишљење о овом граду, људима и о нашим специјалитетима  ? 

- Много ми је драго што смо свих ових година тражени и што нас публика овде увек лепо дочека. Кад улажеш у нешто свим срцем, годинама , без преваре, исплати се.  Обожавам Ужице, Ужичане и Ужичку комплет лепињу .  Сваке године када кренем на море или на концерт у Црну Гору свратим у Ужице на ручак . У овом граду имам доста пријатеља. Заједно смо расли, знамо се, опет смо сви ту и сви смо хвала Богу  живи , здрави и то је највећа похвала и највећи успех.

Група „ Легенде “ постоји двадесет седем година. Много песама, концерата, рада, труда и награда је иза Вас. Који је Ваш највећи покретач који вас стално покреће да и даље будете као и на почецима каријере?

- Жеља је јако битна. Ми имамо и даље жељу за доказивањем. Овај посао представља велики изазов . Увек мораш да се доказујеш људима. Једне вечери све ово звучи на један начин, а следеће на неки други. Тај изазов је прави покретач  . И мислим да је то разлог због чега се и даље много дајемо. Односно такмичимо сами са собом.  Доживели смо поштовање публике после толико година и мислим да смо једна од група  , која је успела да окупи на једном месту публику  од најмлађих до најстаријих.

Када станете на сцену и када се сконцентришете на наступ, на шта прво помислите када се препустите емоцијама?

- Лајф мотиви увек постоје. Често се деси да то буде изабрана особа у сали која ме је привукла својом харизмом. То те мотивише да тог момента будеш другачији. Да будеш оригиналан , на неки други начин. Ово вечерас је било само тако вечерас, а сутра је већ другачије. У сликарству увек можеш нешто да исправиш, али ово остаје записано овако како је било вечерас.  Одговорност,  је наравно велика када трајеш толико дуго  и када поставиш музиче критеријуме високо. То онда  даје велики ветар у леђа  и заиста диже адреналин . Увек постоји и тај „ тихи флерт “, али до одређене границе. Лепо је кад то публика препозна на прави начин.

 

Колико Вам је вера помогла , и колико Вам помаже у вашем послу?

- Много. Само тумачење Бога, разликује вере. Ја верујем у оно најпозитивније, исконско , добро у  човеку , а свако биће има то. Неко мање, неко више. Али нико није обичан . Не постоји обичност. Сви ми имамо то „ нешто “. Оно најчистије у човеку је Бог. Та чистота када се препозна међу нама, је јако битна . Тај искон и та чистота никада не треба да се изневере. Кад то изневериш онда си прешао у нешто што није упутно, није људско и што није познато доброти и љубави. Верујем у Универзалну силу која нас држи на окупу. Љубав је Бог , и Бог је љубав. И љубав је центар свега о чему се ради , и о чему се пише. И на крају све ове године које трајемо, све може да се сведе на једну реч . Ако нешто има толику поруку у дубини, у филозофији живљења , живота, дефиниције постојања , то је реч ЉУБАВ.  Љубав је срж.

Поред сталне верне публике, последњих година „ Легенде“  , све више слушају и млади људи. Временом су се иновирали, али никада нису издали свој препознатљив и карактеристичан звук. Завидан људски карактер , поштовање других особа , алтруизам , искреност и љубав су свих ових година остали  њихов лични печат. Слава их није понела. Квалитет музике и љубав  су им и даље на првом месту. Буде емоције у публици, како код жена, тако  и код мушкараца, деце, али и најстаријих који се не стиде да покажу своје емоције. Никада нису калкулисали  емоцијама  , а публика је све то осетила и препознала и зато им је остала верна све ове године.

Текст : Немања Ковачевић

Фотографије : grupalegende.com

Posted in: