Нена Кунијевић, уредник, редитељ и сценариста РТС - а : " Није све изубљено"

                                          

„Дакле, још има наде јер овај народ ипак у свом овом, усуђујем се рећи безнађу, ипак препознаје праве вредности јер поштује истинску уметност и стваралаштво.. Дакле, оптимиста сам, надам се бољим данима!“, истакла је Нена.

Нена Кунијевић је реномирани уредник, редитељ и сценариста РТС-а. Личност чији  уметнички и зналачки опус већ деценијама  богати нашу националну телевизију. Радни век посветила је истраживању и очувању  традиционалне народне музике.  Песму је обукла у краљевско рухо, а љубав према традицији преточила је у слику серијала који су вам добро познати : „ Лети , лети песмо моја мила“ , „ Играле се делије на сред земље Србије“ , „Твоје песме моји снови“... За скоро пола века рада на РТС –у доказала је да музика може да помири две династије Обреновиaће и Карађорђевиће, све генерације од седам па до сто седам година и да је песма изнад свега бесмртна и узвишена. Добитница је свих постојећих награда за очување културе и традиције, међу којима ваља споменути: Вукову награду за трајни допринос култури  Србије, Златни Беочуг за трајни допринос култури Београда , награда за трајни допринос очувању традиције..

 Радо се присећате детињсва и првих лекција о заначају традиције?

-  Да, сећам се свог детињства по лепоти, топлини ... величини. Кад кажем по величини мислим на многочланост породичног дома. Били смо бројни и блиски, упућени једни на друге. Моја кућа је дала велики број интелектуалца у три генерације уназад. Они су ме надахнули да кренем њиховим стопама, научивши ме да поштујем  традицију, обичаје и  народни дух. Уз њих сам усвајала азбуку вере и добог васпитања.

Ускоро би требало да прославите четрдесет седам година рада на ТВ. Ваше ауторске емисије „ Лети, лети песмо моја мила “ , „ Играле се делије на сред земље Србије “, „ Твоје песме, моји снови “ , су прави српски бренд који има традицију преко 20 година. У чему је тајна квалитетног трајања?

-Човек, треба да све подноси са лакоћом. Мора да се наоружа великим знањем и ентузијазмом. На срећу ове истине сам схватила јако рано. Оне су ми биле водиље. Усмеравале су ме и чиниле отпорном на све тешкоће које су неминовни део радног века.

Једини сте музички уредник у Србији који је за свој рад добио награде „Златни беочуг“ за трајни допринос култури  града Београда , Вукову награду за трајни допринос култури Србије и награду за трајан допринос очувању традиције. Какав је осећај бити нисилац ових импозантних признања?

-Осећање је наравно мотивишуће али и обавезујуће. Награде су стимуланс, сатисфакција али и морална обавеза да их оправдате, да се не улењите. Није увек лако остати на првој линији фронта, бити на ветрометини, и изрдржати многобројне притиске. Али ко се определи за трон на ово мора бити спреман. 

У Златиборском крају примили сте последњу награду за трајан допринос очувању традиције. Шта је што ће вас увек везати за Ужице и Златибор ?

-Првенствено добри и гостољубиви људи, дивна природа, лепа музика и све оно што потиче из овог краја заиста плени и с правом  слови за срце Србије. Овде се укршта епика и лирика. Када човек  на овим просторима добије тако значајну награду почиње себи да говори Ви. Значају моје награде изузетно доприноси и то што је председник жирија била професорка Високе школе  из Ужица, др Весна Васовић, коју сам том приликом и лично упознала и тако стекла драгоценог пријатеља. Прија ми  осећање да могу да поделим уметнички укус, личну филозофију и радни елан са  људима  моје фреквенције.

Ваш рад потврђује огроман стваралачки опус. Знате ли тачан број емисија или број песама које сте до сада снимили ?

-Не водим евиденцију , али та бројка би била сигурно неколико хиљада... Само серијал „ Лети, лети песмо моја мила“  је трајао двадесет година и прославио је 5000 снимљену нумеру. Што се тиче осталих емисија које сам радила сви су везане за традиционалну музику, а мислим да их има петнаест. Наравно концерте, приредбе и хуманитарне акције нисам бројала. Можда је необично и то што сам у свим серијама које сам радила била истовремено уредник, сценариста и  редитељ. Никада нисам зазирала од посла, напротив рад је ме одувек испуњавао и бодрио за нове наступе.

Будући да је Ваше име данас, ауторитет у јавном свету, да сте дакле, успешна и остварена особа, на који начин саветујете младе да у најезди лоше  и јефтине музике изграде добар музички  укус и осећај за врхунско?

-Не волим командну рецептуру. Сматрам да није делотворно ако се нешто намеће на силу. Али не треба бити ни анемичан, немушт и незаинтересован. Најбољи васпитни пут је лични пример – изнедрити  стваралаштво које  ће  другог подстакнути на оно најбоље и које ће га покренути га на здраву и корисну промену.

Размишљате ли о томе како „очиситити“ ТВ програм од неукуса и повратити углед и част новинарске професије?

-Тешко питање. Од извођача телевизијских програма не зависи ништа. Цео концепт је у власти  уредника, а негде директора – власника, за које је квалитет у другом плану јер се баве искључиво квантитетом. Елем, настала је права помама за рејтингом – шта год то да значило. Међутим, веома често реч је само о  покрићу за разне злоупотребе које су маскиране реченицом: „ Данас смо били најгледанија телевизија.“ Но, онај ко има даљински управљач у рукама може да чује да су данас све телевизије биле најгледаније. ( смех)  Апсурд! Јасно је да смо се заглибили  и да нам требају тренинзи самообнове и то на свим пољима живота.

Колико Вам  је породица помогла у животу ?

-Породицу доживљам као топло осећање припадности, оазу без које не могу да трајем. Четворо деце и петоро унучади јесу мој рај на земљи. Они су моја инспирација и моје највеће богатство. Љубав коју осећам према њима, се прелива на цео мој народ и на све што га чини: музику, обичаје...  традицију.

Који је Ваш животни мото?

- Цитираћу Његоша : „ Добри зуби и тврд орах сломе, а камо ли главу од купуса.“ То је порука  Владике Данила турском Султану. У  преводу - само храбро!

И за крај, шта мислите, каква судбина чека традиционалну музику ?

- У овим временима у којима су изворне вредности заборављене борба за њихову обнову  ће морати да се устростручи. Што се мог посла тиче, рачунам на младе који су стасавали уз мене, које сам васпитала да  буду безкомпромисни на овом  путу. Споменућу  новинаре и водитеље Немању Ковачевића и Дијану Стефановић  Срећковић који су већ доста тога урадилаи на овом плану. Снагу и веру ми даје и значајна и изненађујућа подршка гледалишта. Дакле, још има наде јер овај народ ипак у свом овом , усуђујем се рећи безнађу, ипак препознаје праве вредности јер поштује истинску уметност и стваралаштво.Дакле, оптимиста сам, надам се бољим данима!

                                                                            

                                                                                 Текст: Вести, Р.В.

                                                                                 Фотографије: Ненина приватна архива

Posted in: