МЕДИЈСКА (НЕ) КУЛТУРА ~ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

ИЗВОДЉИВА КУЛТУРНА МИСИЈА

„Само колебљиви идентитети постају лак плен савремених рибара људских душа. Рецепт духовног опстанка је јасан: стално усавршавање уз рад на селекцији тј. одвајању битног од небитног на пољу вредновања. Са оваквим духовним компасом можемо да се правилно оријентишемо и избегнемо оно опасно, наметнуто и често понижавајуће“, поручује проф. др Весна Васовић.

Медији постају све агесивнији и њихов утицај на наше животе постаје доминантан. Под њиховим утицајем обликују се наше вредности, ставови, жеље... Усваја се начин регулације друштвене збиље. Чини се да постајемо све више неотпорни на најезду овог феномена. У настојању да расветлимо утицај и улогу медија, разговарали смо са проф. др Весном Васовић, чије предмете: социологија, етика и облици медијског изражавања изучавају студенти Високо пословно- техничке школе струковних стујија у Ужицу.

Пре неколико месеци одржана је трибина у Осечини на тему: „ Моје место - мој свет: од локалне комуникације до глобализације “, у организацији филмског и телевизијског редитеља Петра Станојловића. У препуној сали студената београдског универзитета, локалних и гостујућих гиманазија и ми, Ужичани смо дали допринос. Сећате се?

- Наравно. Био је то изузетан скуп, који никога није оставио равнодушним. Поред редитеља Петра Станојловића, новинара РТС-а Милана Поповоћа (аутора серијала „ Задња кућа Србије “), академског сликара Ђорђа Станојевића могао се чути и глас Ужичана: новинара Немање Ковачевића, глумице ужичког позоришта Дивне Марић и моје маленкости.

Ви сте у тумачењу односа савремене медијске културе и традиције посебну пажњу посветили анализи човека данашњице.

- Ова проблематика диктира такав прилаз. Раскринкавање карактера друштвене збиље тражи да се добро позабавимо самим човеком, његовим потребама и настојањима. И шта закључујемо? Најпре то да смо постали робови материје. Мода и њени сателити су створили прегршт идола којима ваља да служимо да би били „ ИН “. Свели смо се на пуке конзументе дириговане понуде. Ми робујемо стварима, а не господаримо њима. Наш свет је петворен у фабрику идола и простор лажне среће. Набујали фетишизам и манична глад за поседовањем одреднице су савременог човека. Зато је својевремено Ава Јустин указивао да нестаје интегрални човек, а да свуда фигурирају његови разломци- телесне љуштуре, које ако су исполиране и углачане ипак су само љуштуре. Заиста када погледамо савремену медијску експанзију, увиђамо да је је обездушила човека. Просто га је механзирала. Учинила је да га покреће искључиво нагон за самоодржањем. Алтруизам у овој вестрнизованој формули живота постаје непотребна категорија.

Галопирајућа масовна култура све ставља у робни однос. Каква је судбина вредних културних добара?

- Њихова судбина је дискутабилна. Она често имају судбину - уносног, како за оног ко их продаје тако и за оног ко их купује. Живот постаје један велики супeрмаркет. Још ако овом додамо интернет галаксију и тенденције савременог умрежавања, можемо рећи да живот своди на куповину из фотеље. При чему под куповином не подразумевамо набавку потребног, већ непотрбног услед поменуте неконтролисане жеље за гомилањем. Тако у стању некритичког, неселективног духа усвајамо све понуђено: стеротипе, сумњиве вредности... профитерски резон.

Дакле, постајемо све мање спремни за истинско суочавање са реалним?

- Да. Рекламократија и сервирани лажни медикаменти осујећују наше расуђивање. Али то не значи да не постоји шанса за промену ове наметнуте комбинаторике.

Где је видите?

- Свуда. У прилазу проблему не смемо бити јалови песимисти, а ни неоправдани оптимисти. Посматрајући светску друштвену позорницу увиђамо да људска драма има безброј чинова. Трезвеним приступом ослоњеним на историјску баштину можемо закључити да имамо много тога на шта се можемо ослонити. Рад , који у нашој традициналној култури има значајно место, јесте врховна вредност која треба да нас покреће. Будући да он омогућује духовни и матријални развој, важно је да констатујемо да је последњих шездесет година материјална страна рада носила превагу. Простор духовног је зато често био мањкав и недоречен. Многи социолози се слажу да нисмо научили како да радимо, тј. да смо прихватили погрешну филозофију по којој је рад сам себи сврха. Ово је водило нездравој радној култури, коју под хитно треба мењати. Уз рад, категоријре какве су: одговорност, самосталност, креативност, жеља за сталним усавршавањем и учењем доприносе проширивању опсега сазнања који је у ствари темељ свесно оријентисане личности. Оне која може изнедрити пожељан дух промене и гласне побуне.

Али није лако избећи мреже савремених рибара људских душа...

- Није. Али, то није немогућа мисија. Човек здраве оријентације нећи изаћи у сусрет рекламним порукма какве су: „ Важно је да будете примећени. Да вас запазе!“ ( наравно и по цену да будете смешни... или пак отужни). Само колебљиви идентитети постају лак плен савремених рибара људских душа. Рецепт духовног опстанка је јасан: стално усавршавање, уз рад на селекцији тј. одвајању битног од небитног на пољу вредновања. Са оваквим духовним компасом можемо да се правилно оријентишемо и избегнемо оно опасно, наметнуто и често понижавајуће.

Ваш став је уједно и порука скупа одржаног у Осечини, уз нагласак да и традиционалне вредности на овом путу самоосвешћивања играју велику улогу.

- Наравно, да треба да се ослонимо на наше богато културно наслеђе, увек живу епику... родољубе, неимаре, задужбинаре, интелктулне дивове које је овај народ изнедрио. Потакнути овим јаким залеђем нећемо постати заблуделе марионете које годинама обликује свет рекламе, а докусурује јефтина и диригована културна сцена. Верујем да ћемо после многих лутања и агесивних идеологија успети да пронађемо првилан курс.

Немања Ковачевић