Даница Љубичић, глумица : „ О видљиво невидљивим људима “

Још од малих ногу осећала је сцену. У позоришту је одрасла и како каже „пустила корење“.  Позориште је њена прва и највећа љубав. О магији позоришта, о премијери представе „ Невидљиви људи“ , о видљивим и невидљивим људима разговарамо са глумицом Даницом Љубичић. Од 2009. године сарадник је са ужичким Народним позориштем. Завршила је Академију уметности у Приштини  у класи професора Милана Плећаша. На самом почетку нашег разговора подсетила се и својих почетака.

 -Као дете, живела сам са родитељима у Зајечару. Из тог периода сећам се игралишта иза зграде, ноћи када се догодио земљотрес, позоришног клуба и сцене са великим завесама. У том најранијем детињству сам осетила и вршачку сцену, којом је до мог рођења ходала моја бака у свим оним лепим хаљинама, које су висиле у некој великој просторији. Гледала сам слике са представа, у којима је играла и већ сам тада желела да будем као она. Онда је дошао на ред брдовит градић - Ужице и позориште, у коме је почело моје право заљубљивање у ову уметност. Рад на представама се настављао и код куће, обзиром да је мајка компоновала музику за њих, а отац глумио. Наравно, то је било време, када се уметност још увек ценила, па су премијере биле прави спектакли и славиле се данима. Тако, може се слободно рећи да сам у позоришту одрасла ,,пустила корење“ и сасвим је логично што сам ту и остала. Одлучујући фактор? Па...НАСЛЕДНИ ФАКТОР.

Одиграли сте велики број улога у ужичком Народном позоришту. Коју посебно памтите и због чега ?

- Не знам коју бих улогу могла да издвојим, обзиром да је сваку пратила нова енергија... На пример, сетила сам се улоге из представе ,,Црвенкапа“, Аце Поповића, играла сам Иванку, Црвенкапину другарицу. То је била моја прва улога у ужичом позоришту. Или Теа из ,,Буђења пролећа“ Франка Ведекинда, која је обележила период моје друге трудноће. Онда Маркета у представи ,,Свечана вечера у погребном подузећу“, дијалектички измештена, опет са новом енергијом..... Свака је на свој начин обележила неки период мог живота.

 Недавно је била премијера представе „ Невидљиви људи “ - Јелене Кајго у режији Немање Ранковића. Дуго сте је припремали. Реците нам како је текао ток припреме?

- Предуслов за успешан пројекат је добра екипа, узајамно поштовање, поверење и разумевање, као и мотивисаност, стрпљење... Све то смо имали током рада на овој представи. Са Немањом нисам раније сарађивала и пријатно сам изненађена његовим принципом рада, као и приступом уопште. Зна да створи пријатну атмосферу за глумца, без напетости, што је мени јако битно. Заједничким снагама смо успели да оживимо ове ликове и издигнемо их из писане форме. Сложно смо се бавили и својим и туђим сценама, гледајући једни друге, дајући идеје и сугестије. Задовољна сам овим процесом у потпуности.

  Како сте градили лик Аните?

- Текст се бави темом ескапизма у разним облицима, из разних перспектива, обзиром на генерације, статус, порекло... Тако и Анита има потребу за бекством од саме себе и света, који је окружује. Емотивна, слаба, али способна и тврдоглава упушта се у бизарну игру, која ће је заувек променити.

   Лик Аните је слојевит и требало је времена да се сваки слој освести. Оно што су порекло, морање, потребе, жеље, потиснуте и прикривене емоције које се преплићу... Уствари, најтежи део је можда био разумети, оправдати и усвојити њен начин мишљења. Дуго сам се бавила Анитиним односом са Дарком, а онда и са Оскаром.Онај лак и једноставан комад са првих читања претворио се у велики задатак. Терен је постајао ,,клизав“, обзиром на контрадикторности, које су се одједном низале, кад сам је више упознала и схватила. Са првим сазнањем да сам од сада одговорна за Аниту и да ће се са сваким њеним погрешним кораком упирати прстом ка мени, нисам се више одвајала од ње. Од тона и начина на који хода, држи чашу, обува се, до најдубљих мисли и осећања.

 Следећа ,,планина“ пред нама били су симболи, које је требало прецизно увести и искористити, како би се испоштовале све претходне условностии како би било засигурно јасно шта они значе у овим околностима.

Шта мислите да ли  у данашње време има све више Анита,  девојака које имају проблем  идентитета?

- Свако од нас је помало Анита, на овај, или онај начин. У мушком,или женском телу, Аните се налазе свуда око нас. Није основа овог лика потреба за експонирањем, или продаја душе, већ напротив, једна неснађена душа, која покушава да нађе свој мир. Између осталог, сви тежимо томе, свесно, или не, само на различите начине покушавамо да досегнемо мир. Верујем да се личност гради у кући и да та атмосфера има пресудни утицај на карактер сваког појединца.

Колико је реална дихотомија видљиви / невидљиви у Србији ?

 - Избор је на нама. Почев од куће и кућног васпитања, од оних вредности, које понесемо из најранијег детињства и које носимо кроз цео живот. Касније ту је утицај средине и избор пријатеља и приоритета. Могуће је да су пријатељи и приоритети битна раскрсница, на којој бирамо хоћемо ли бити видљиви, или невидљиви људи. Бити емотивно испуњен и захвалан на томе, борити се за свој циљ, наћи смисао живота...Да би био видљив, мора стално да се ради на томе да бар мали допринос даш  некоме, да бар на тренутак овај свет учиниш бољим местом за живот. Нисам ту да судим, али верујем да су саможивост, завист и шкртост особине, које стављају појединце у табор невидљивих. Они, који виде себе испред свих осталих, најпре су и невидљиви за све остале.

Ово је представа у којој се поред осталог прожимају судбине интелектуалаца, њихови духовни узлети и падови, разочарења... али и одлазак у „бољи свет“ у потрази за егзистенцијом.. Шта мислите да ли у нашој земљи има све више „невидљивих“ који крећу путем туђине?

  - Знам да има много оних, који одлазе и остају тамо, оснују породице, или они који воде своје најближе одавде и живе неки пристојан живот. Са друге стране, неки су се вратили и такође направили ред у животу. То су индивидуалне ствари и не зависе само од једног, или два фактора. На нашу велику жалост, у туђину све више одлазе они јако вредни и и те како видљиви људи...

Кажу да су времена увек иста, а да је снага личности без обзира пол, нацију, расу, класу .... та која прави искорак, кида окове и чини чуда... Слажете ли се?

  - Делимично. Сматрам да се сви рађамо једнаки и ,,чисти“. Онда се прилагођавамо времену, које смо затекли, па касније генерације мењају време и тако узајамно и у круг. Слажем се да је снага личности и ума врховна снага.

Која је по Вама савршена матрица која повезује добру глуму, личну сатисфакцију уметника и крајњег корисника – публику ?

 -Дефинитивно емоција и искреност.Сатисфакција није само уметникова, већ је обострана. Публика је дошла по искрену емоцију и ако се не створи та невидљива, али чврста веза између њих и уметника, онда је то обострано изгубљено време. Ако глумац са сцене не верује у то што говори и ради, онда лаже, обмањује, а публика то препознаје. Пренети из својих груди, а онда просути по сали праву емоцију, измамити сузе , или смех, зауставити им дах на тренутак - то је магија.

 И за крај која је Ваша животна филозофија ?

 -Сачувати дечију ведрину у себи и само једноставно – живети.

    

                                                                     Текст:  ВЕСТИ, Немања Ковачевић

                                                                     Фотографије : Архива Народног позоришшта

Posted in: